Bibliotekarka.com

Kako pristupiti ovom Andrićevom delu? To je prvo pitanje koje svako postavi sebi kad uzme da ga cita. Andrića smo upoznali kao pisca romana i pripovetki i zato ume da zbuni delo kao što je „Ex Ponto“.  Prvo, treba mu odrediti žanr. Pošto Andrić ovde ne govori u stihu, a oseća se da je lirski ton, ovakvu pojavu nazivamo poezijom u prozi. Teme njegovih lirskih pasaža su raznovrsne. Peva o majci, slobodi, samoći, svetlosti, ljubavi…Ali najbolje bi bilo vratiti se na početak i objasniti zašto su njegovi „stihovi“ takvi kakvi su, puni sete, ali i mudrosti, strpljenja.

Andrić je 1914. godine uhapšen jer je bio pripadnik revolucionarne organizacije „Mlada Bosna“. U to vreme dešavala su se veoma napeta politička previranja. Setimo se samo da je jedan od Mladobosanaca, Gavrilo Princip, ubio prestolonaslednika Franca Ferdinadra u Sarajevu. Svako ko je bio član pomenute organizacije bio je pod prismotrom. Andrić je uhapšen i nekoliko godina je proveo po mračnim i hladnim tamnicama u Mariboru i Šibeniku. Njemu je jedini prijatelj bila Tagorina knjiga „Strah“ (ili „Drhtanje“), kao i pisma koja je dobio od prijatelja. Samovanje i narušeno zdravlje ga je nagnalo da se oseti kao Ovidije, koji je zbog lascivnih stihova bio prognan na ostvro. U progonstvu u Tomima je pisao „Epistolae ex Ponto“ , to jest pisma prijateljima, da bi na taj način oterao tugu od sebe. Andrić tako piše o svemu o čemu razmišlja i na taj način sazreva u njemu i ono što će se kasnije pojaviti u njegovim pripovetkama i romanima.

Pročitajte makar ovaj odeljak i komentar uz njega pa vidite koliko je duboko i koliko vam je potrebno.

Siromaštvo

“Ja prezirem bljesak gospodstva i lažni pesnički stih, okrećem glavu od onih kojima je dobro i u kojima duša šuti.

Sirotinju ja volim i siromaštvo slavim i one koji imaju tihe, čedne radosti, i nadu u patnji.

Tebe, blijeda lijepa djevojko, koja šiješ bez prestanka cio dan i pola noći još u sjeni bijelih zavjesa i nadaš se vedro sreći, koju će ti Bog poslati za tvoju ljepotu, za vjernost i dugo samotovanje.

Tebe, krupni pognuti težače, koji u mirnim očima nosiš po cio dan odraz beskrajnih tamnosmeđih brazda i pod teškim plavim brkom istinoljubiva usta u kojima su jednostavne riječi, koji, pošto si se naradio, sa sutonom zajedno i s umornim volovima stižeš kući, i dok ti mlađi polijevaju na ruke, osećaš kako sva zagrijana proljetna zemlja bije ritmom tvoje zdrave krvi i imaš, dok se odmaraš, pod orahom u avliji, toplo i široko osjećanje svršena rada.”

Ovaj zapis se zbog dužine mora prelomiti na dva dela da se ne bi izgubio smisao analize.

Andrića na samom početku obuzima svečani ton i tokom celog zapisa on se sa poštovanjem obraća onima koji su siromašni. Zato čitav zapis možemo nazvati zdravicom siromasima. Prva dva pasusa bi se lepo mogla preraditi u strofe slobodnog stiha. Na taj način stiče se bolji utisak o svrsi celog zapisa a i bolje se oseća kontrast. On prvo govori uopšteno o bogatstvu i siromaštvu da bi kasnije to poređenje po suprotnosti potkovao primerima koji su, naravno, tu samo da bi što bolje istakli smisao teme.

Devojka koje šije bez prestanka, tiho se nada radosti. Ovde je razrađena teza hrišćanstva po kojoj se mora nešto dugo i čvrsto želeti da bi se ostvarilo. Tu je, pored teme o siromaštvu, protkana i tema o sveprisutnosti i svemogućnosti Boga koji svojim vernicima ispunjava želje ukoliko su bili predani.  Može se čak u vezi sa ovim, govoriti i o muslimanskom trpljenju kao još jednom vidu vere. Alah poklanja radosti onima koji uspevaju da trpe ono što im život donosi. O ovome će biti reči i kada se bude obrađivala tema vezana za Boga.

Andrić slavi i rad krupnog pognutog težaka. Pošto je rad stvorio čoveka, red je da se čovek tom radu i oduži. Zato ovaj težak bez obzira na težinu posla, na umor, na iscrpljene volove, uživa u plodovima svoga rada. Nije mu potrebno mnogo da bi bio srećan. Dovoljno mu je da oseti zadovoljstvo posle svršenog rada dok se odmara u avliji pod orahom.

Nikako se ne mogu ostaviti po strani pesme posvećene siromasima i radnicima. Najbolje su pisali Silvije Strahimir Kranjčević (podsetimo se činjenice da je Andrić dok je bio u zatvoru čitao ovog pesnika) i Antun Branko Šimić. On piše pesmu “Radniku” u kojoj traži od radnika da mu da umornu i žuljevitu ruku kako bi je ovaj poljubio. Ovde se iskazuje duboko poštovanje prema onome koji sopstvenom mukom i znojem zarađuje hleb.

Antun Branko Šimić ima čitav ciklus pesama posvećen siromasima. Od pesama se uvek izdvajaja “Siromasi koji jedu od podne do podne”. U njoj Šimić govori o tome kako siromašni ljudi dok rade, umiru od gladi i taman kad pomisle da su na ivici života podne donese jelo. On tad kaže da telo treba da zaboravi jelo i da jede strpljenje.

“I tebe, skromni i nepoznati studente kemije, koji sjediš za uskim stolićem između dva prozora, kraj plinske lampice i gledaš kroz otvoren prozor na park i   brežuljke i slušaš kako na krovu laboratirija golubovi guču. Tvoje oštre oči mirno i samosvjesno gledaju ujutro, Ti si bdio noći i u poslu i odricanju provodio dane, a jutros si pobjednik. Zadatak je riješen teoretski i preaktično. Tu je razvijena formula, tu rastopina sa svim reakcijama, i ti veselo i slobodno čekaš starog profesora; glava ti počiva na desnoj ruci i u dnu duše ti se smješi budućnost.

I sve, sve vas, koji radite i znoj otirete i muku mučite i svoj hljeb jedete, sve vas, nepoznati radenici, koji ponosno prolazite svijetom i časno i smjelo pronosite svojim rukama svoje živote.”

Nebitno je da li je rad fizički ili je umni. Bitno je da se čovek njemu u potpunosti predao i da sada za svu svoju muku i odricanja očekuje nagradu. Skromni student se odriče odmora u parku, odriče se prirode slušajući samo kako golubovi guču, odriče se sna i sve to zarad jednog cilja – budućnosti. “Tiha voda breg roni”. Student je strpljivim radom bdio noći i malo po malo dočekao je dan svog trijumfa. Sladak je taj osećaj kada dremajući, sa ponosom čeka starog profesora.

Na samom kraju, Andrić odaje počast svima, skida im kapu i daje priznanje za sav trud, muku i rad. I pored siromaštva, oni postižu uspeh koji se ne može platiti nikakvim novcem.

U “Ex Pontu” postoji još jedna veoma potresna priča o siromaštvu. U njoj se govori o majci čije se dete noću budi i plačući traži da jede.[1] Ona ga prvo zavarava pričom da se noću ne jede i da će mu ujutru dati i hleba i pite i kolača i svega. Mali Marijan se zacenjuje od plača. Kaže da ga boli stomak i da ne želi ništa sem hleba. Majka ne zna šta da radi pa plaši dete pričom o popu koji će doći da istuče dečaka ako ne bude spavao. Marijan se naposletku smiruje a majka se brzo moli Bogu.

Ova priča ne slavi siromaštvo nego govori o patnji koje ono donosi. Majka ne oseća satisfakciju kao student hemije ili kao težak. Nemajući šta da da svom detetu da jede, snalazi se pričom ne bi li olakšala detinju glad i svoju muku. Ali ipak, na kraju krajeva i ovde možemo govoriti o filozofiji trpljenja i o verovanju. Na kraju se ona moli Bogu i u tome nalazi spas, verujući u bolje sutra.

Gledajući svoju policu sa knjigama (u prevodu knjige poslagane na gomile po podu) primetio sam dve knjige kojima sam se oduševio čitajući ih.

Proust Was a Neuroscientist

Mister Lehrer nije pošteđen u komentarima na svoje knjige pa je “Proust was a neuroscientist” ocenjena sa 3 i po zvezdice. Knjigu sam počeo da čitam oprezno ne znajući šta da očekujem. Prvo poglavlje mi je bilo toliko naporno i teško da sam ga čitao na kašičicu sigurno nedelju dana, kada sam uspeo da se prebacim u način razmišljanja pisca ostatak knjige sam preleteo. Nisam ni siguran u koji bih je žanr stavio niti kako bih je opisao. Knjiga se bavi pomalo apstraktnim idejama u vezi sa mozgom i osećanjima pa tako priča u fantomskim udovima, ukusu vode u kojoj se kuvaju kosti (bezukusno ali funkcionise kao katalizator za druge ukuse) i raznim drugim idejama. Sve u svemu knjiga koju je interesantno pročitati.

How We Decide

How we decide je već rekao bih nešto ozbiljnija knjiga, ili je jednostavno izostala umetničko filozofska crta koja je postojala u gore spomenutoj knjizi. Ovde se priča o normalnim ljudima i kako nas mozak prevari ili nam pomogne da se izvučemo iz nezgodne situacije.  Da li ste znali da ne možete svesno da iskoristite više od trećine vaše fizičke snage? U slučajevima velike opasnosti mozak u deliću sekunde luči neverovatne količine hormona koje ubacuju vaše telo u šestu brzinu i omogućavaju vam ono što nikad ne biste mogli da pomislite. Majke koje prevrću kola da bi došle do svoje bebe, čovek koji bežeći od lava preskoči 7 metara široku provaliju i slično. Još jedan ugao na koji se pisac osvrće je razlika između racionalnog i emotivnog mozga i kako jedan bez drugog ne mogu da funkcionišu. Vrlo zanimljiva knjiga i svaka preporuka.

Ako kupujete online cene su manje više identične, i nemojte se stideti i idite preko naših linkova (da ako kupite tako mi ćemo ućariti koju kintu):

How we decide:

Amazon

Book Depository

Proust was a neuroscientist:

Amazon

Book Depository

O piscu ovoga romana se danas u književnosti malo govori. Uglavnom se sam početak devetnaestog veka olako preleti pa se iz tog razdoblja najviše zna o Jovanu Rajiću i Milovanu Vidakoviću, dok je njihov suvremenik Atanasije Stojković ostao marginalizovan. Postoji i razlog za izbegavanje ove epohe, a taj razlog se zove jezik. Naime, razdoblje od 1783. do 1814. možemo nazvati Dositejevom epohom  jer je on tada bio najuticajniji pisac. Poznato je da se Dositej Obradović borio za uvođenje narodnog jezika kao književnog, ali to nije moglo da se desi odjednom. Zato su pisci poput Atanasija Stojkovića nastavili da pišu na „slavjanskom“, to jest na slavenoserbskom. Mnogi su smatrali da će ovim jezikom omogućiti kulturno uzdizanje naroda, ali se ispostavilo da je danas, posle dvesto godina, ljudima ipak bliži narodni jezik. Zato se danas slabo čitaju dela pisaca koji su pisali na slavjanskom jer je potreban  rečnik koji objašnjava određene pojmove, rečenice su malo drugačijeg sklopa nego narodne, pa ovakve knjige ponekad predstavljaju pravu muku za čitanje.
Roman „Arsitid i Natalija“ je pisan na slavenoserbskom, a objavljen  je 1801. Uvodi nas u svet osećanja pa se zato kaže da se ovde neguje kult ljubavi i sentimentalnog prijateljstva. Veliki plus ovde dobijaju  roditeljska ljubav, ljubav prema osobi suprotnog pola,  ljubav prema prirodi, selu, seoskom radu. Ono što je negativno to su lažno prijaterljstvo, bučni gradski život i poroci koji sa njim idu (kocka, alkohol). I dobre i loše strane treba da budu primer čitaocima koji posle pročitanog romana počinju rade na poboljšanju svog života i okruženja.
U romanu se jasno mogu ocrtati opozicije između pozitivnih i negativnih junaka. Tako Aristid želi život na selu pa se tu i vraća, dok Helidon iz malog sela ide prvo u mali grad pa ga ambicije vuku u veći, da bi on na kraju oklevetan propao. To je još jedan primer lošeg uticaja grada na seosku decu. Negativan junak je i Alkid koji navodi Aristida na kockanje i piće. Čim se on pojavi, Aristid je odmah drugi čovek iz čega možemo pročitati da je on veoma povodljiv.
Natalija je Aristidova ljubav i preko njenog lika možemo podeliti roman u tri dela: Aristidov život do dolaska u njeno selo, ljubav između dvoje mladih, bračni život. Roman ima samo “prvu časticu” to jest pa čitaoci očekuju nastavak, ali  i bez toga stiče se utisak celovitosti. Na početku svake glave, nalazi se i mali opis u svega nekoliko rečenica i on govori šta će se u glavi koja nastupa dešavati. Događaji u ovom romanu nisu od presudne važnosti, koliko je bitna moralističko-sentimentalistička tematika koja povezuje inače labavu strukturu. Psihologija romana je naivna jer se ne može idealizovati ljubav između bilo koje dve osobe, što je ovde učinjeno. Kockanje je dato da bi se pokazao piščev stav prema ovom fenomenu i njegovo zgražavanje nad istim. Pravu psihologiju ličnosti možemo videti u Aristidovoj zaljubljenosti: on samuje, razmišlja, tuguje, zbunjen je u Natalijinom prisustvu, mašta…
Ono što je jedino realno u romanu je priroda. Za nju se čitaoci najlakše mogu uhvatiti kao za nešto postojeće jer nigde ne možemo saznati istorijska i društvena dešavanja, kao i vreme radnje i prostor . Čak ni ta priroda koja se toliko idealizuje, nije priroda konkretnih pejzaža nego više stanje duša nosilaca romana, kao i slika morala. Tako na primer Aristodovu ljubav prema devojci ne pothranjuje samo njena lepota i čistota, nego ga istovremeno uzbuđuje i čar “voshititelnih” (ushićenje) polja koja okružuju mesta njihove ljubavi.
Roman na prvi pogled deluje nerazumljivo zbog jezika, a onda kad se čita pomalo je naivan i sladunjav. Pored toga on sadrži ispod svake glave mali tekst sa opisom sadržaja glave čime je pisac sebi zagarantovao preskakanje od strane čitalaca. No, ne treba ove dve-tri loše karakteristike da budu prepreka da se roman pročita. Kratak je i brzo se čita jer tematika nije teška i dodiruje se sa današnjicom. Jezik jeste malo težak, ali ako ima na kraju knjige rečnik, možete se osloniti na njega. Čak i da nema, ne treba se zadržavati kod svake reči koju nismo razumeli već samo nastaviti dalje. Videćete kako se na kraju stekne lep utisak iako nam se čini da čitamo štivo na ruskom ili bugarskom. Probajte, sigurna sam da že vam se svideti!

Kad god se uhvatim bilo koje knjige ovog pisca uvek je proletim. Način na koji Seth jednostavno vas uvuče u svoje priče je neverovatan. Podnaslov knjige je poprilično neprikladan. Suština ove knjige je stara komunistička izreka: “Ne moraš da radiš ono što voliš već da voliš ono što radiš.”
Prenos emocija na posao koji radite će se višestruko vratiti kako nam govori pisac i čini se da u njegovim tvrdnjama ima neke logike. Ako dođete na posao spremni da radite, uz entuzijazam i želju da postignete nešto a uz to vam inovacije nisu strane, kako je moguće da ne postignete velike stvari?
Druga stvar koja me je posebno oduševila kod ove knjige je kultura poklona. Kada kažem poklona ne mislim na, ružu za 8. mart ili kolač za rođendan, mislim na iskren i nedvosmislen poklon vremena i pažnje koje možete da poklonite. Postavlja se pitanje da li smo toliko postali iščašeni da ne možemo više ni iskreno nekom nesto da damo a da ne očekujemo da nam se vrati? Imam vere u čovečanstvo i Seth Godin je samo ojačao moju veru da možemo da budemo dobri ljudi u ovom čudnom čudnom svetu u kojem živimo.

Knjigu ćete najlakše kupiti preko Amazona ili Book Depository. Trenutno je $15 na Amazonu a $9 na BD. Stim da ne treba zaboraviti da je poštarina na BD besplatna i za naše krajeve.

Čitav život francuskog pesnika Šarla Bodlera bio je prepun očaja, mržnje, neuspeha, skandala. Ali da krenemo od uzroka. Bodler je rođen 1821. u Parizu. Njegov otac Fransoa umire kad je Šarlu bilo svega pet godina. Dete živi od rente koju mu otac ostavlja. Međutim, majka se preudaje za generala Opika i tu kreće dečakova patnja: očuh ga stavlja pod tutorstvo, sud određuje koliko će mališan primati novaca od rente, kasnije ga očuh i majka šalju na kažnjenički iskupiteljski put u Indiju odakle on beži. Nije ni čudo što se kasnije odao alkoholu, drogama, prostitutkama, zaradio sifilis, odgovarao pred sudom… Zbog svega ovoga ne možemo očekivati da Bodler piše ljubavnu poeziju punu pastelnih boja i prijatnih mirisa. Njegova zbirka „Cveće zla“ je 1857. dovela pesnika do propasti. Naime, sud odlučuje da su njegove pesme skandalozne i nemoralne i ne pridaje im nikakvu umetničku vrednost. Bodler umire u 46-oj godini života u potpunoj agoniji i uz povremene trenutke ozarenja u vidu opijuma, hašiša i ljubavnih zanosa.

Svoju zbirku pesama posvećuje „savršenom čarobnjaku francuske pisane reči“, Teofilu Gotjeu. Ovaj pesnik je bio njegov savremenik, ali ne vidi se razlog zbog kojeg bi baš njemu bila posvećena zbirka. Nije imao naročitu energiju, nije učinio uticaj na Bodlera pa se zato ne zna uzrok ove posvete.

Bodler je čak hteo da da svojim pesmama naziv „Limbovi“ (krugovi pakla), zbog toga što se u njima prepliću dubina i visina. Ali ni naziv koji je zbirka na kraju dobila, ne odskače od pesnikove poetike. Naime „Cveće zla“ je oksimoron – spajaju se u jednu sintagmu po značenju dve potpuno suprotne stvari. Cveće je lepo, šareno, mirisno, donosi radost i utehu, a zlo je loše, podseća na nesreću i u svakom slučaju nepoželjna životna činjenica.

U prvoj pesmi („Čitaocu“), Bodler nam pokazuje kako je ovaj svet grozan i kako mi hodamo po planu zlog gazde – Satane. On spominje šakale  (simbol oholosti), pse (simbol tvrdičenja), pantere (požuda), kraguje (lakomost), guje (lenjost), majmune (gnev), škorpije (zavist), ali ipak najgori porok, koji u jednom zevu proždire svet jeste dosada tj.splin, čamotinja. Ljudi nisu ni svesni koliko žive u prljavštini i grehu i kako su svakim korakom bliži paklu. Zato ne možemo život posmatrati samo kroz ružičaste naočare i praviti se da je sve divno kad nije. Bodler nam ovde daje jednu surovu sliku realnosti, pa ko nije spreman da se sa njom suoči, bolje da ne taži utehu u ovim pesmama.

Nije samo ova pesma puna negativnog naboja. Setimo se samo „Albatrosa“, ptice koja ima raspon krila dva metra i grandiozna je u letu, ali ima problema sa poletanjem jer su mu krila nesrazmerna sa telom. Zato se on teško kreće po zemlji. Zna se da ova ptica predstavlja pesnika koji se odlično snalazi dok je u svojim visinama inspiracije, dok stvara pesmu. Međutim, kada se vrati u svet pun jada i poroka, svet gde ga niko ne priznaje i gde ga svi odbacuju, on je skrhan. Bodler je inače na putovanju u Indiju, video na brodu šta se dešava albatrosu. Takođe je čitao jednu ornitološku raspravu gde je mogao da se upozna sa odlikama ovih ptica i da se oduševi njima. Zbog svega ovoga, pesmu „Albatros“ možemo svrstati u Bodlerove pesme sa poetikom visina. Pevati znači uspinjati se do nebeskih visina, primiti Boga u sebe, a sve zajedno daje snagu i entuzijazam. To Bodler i želi. Međutim, on se ne zadržava samo u jednom smeru, nego hrli i ka drugom. Zato imamo i njegove pesme sa poetikom dubina. Takva je na primer „Čovek i more“, gde se poistovećuju morske dubine sa dubinama čovekovog duha. Dva najupečatljivija stiha iz ove pesme su:

„Čoveče, ko izmeri tvoje ponore?

Ko zna za bogatstva tvoja prisna, more?“

Dubine zauzimaju posebno mesto u okviru svetske književnosti. Setimo se Orfejevog silaska po Euridiku u podzemni svet, pa Danteovog i Vergilijevog putovanja po krugovima pakla, pa „Epa o Gilgamešu“…

Programska pesma Šarla Bodlera jeste pesma „Veze“ (može se naći i pod naslovim „Saglasja“, „Korespodencija“). Upravo zbog ovog rada, Bodlera nazivaju pretečom simbolizma jer on peva kako čovek gazi kroz šumu simbola. Ovde se možemo setiti i Vojislava Ilića koji u pesmi „Kleon i njegov učenik kaže …“Sve je samo simbol što ti vidi oko“…Bodler je ovde krenuo putem Huserla koji govori da na svetu postoji ono Nomenalno (ono iznutra) i Fenomenalno (čulno, pojavno). Zato svaka stvar ima dva lica – jedno koje svi vide i koje je za sve isto, i drugo koje je svakom različito zato što svako ima svoje viđenje nekog predmeta ili pojma. Tako ne primer imamo drvo kao fizičko živo biće koje služi za ogrev, plodovi služe za ishranu, krošnja da napravi hlad…i to je objektivno. Međutim, drvo ima i svoju simboliku i značenje, a to je ono unutrašnje tj. to su asocijacije koje vežemo za taj pojam.

Bodlerove pesme koje valja pročitati da bi se u potpunosti shvatila njegova poetika su „Litanije Satani“, „Strvina“, „Himna lepoti“ , „ Molitva“, „Egzotični mirisi“. Posebnu pažnju će vam privući pesma „ Strvina“ u kojoj se peva o devojci, silovanoj i bačenoj u močvaru gde je jedu crvi. Ono što je najčudnije jeste upravo mladi par koji posmatra takav prizor. Bodlertako  daje kontast  prikazujući naturalističkom slikom svu mizernost života.

U osamnaestom veku (1774) objavljena je knjiga pod naslovom „Jadi mladog Vertera“. Od Getea smo svi čitali uglavnom prvi deo Fausta, koji je za ono vreme bila SF drama. Popularni sentimentalistički „Verter“ s druge strane podseća pomalo na sapunicu, ali sa nesrećnim krajem. Priča se vrlo lako može uporediti sa ljubavnim trouglom iz lirskog romana „Evgenije Onjegin“ Aleksandra Sergejeviča Puškina.
Šta je Getea ponukalo da napiše „Jade mladog Vertera“?
Postoje dve teorije. Po prvoj Gete se zadivio pričom o smrti mladog Jeruzalema iz Vaclara, grada u kome je Gete upoznao Šarlotu Buf, ženu svog prijatelja Kestnera. Ova dama mu je bila uzor za Lotu, devojku iz romana. Drugi uzor za Lotu je mogla biti Maksimilijana La Roš, nesrećno udata žena. U to vreme, Gete se sam gadio života i razmišljao je o samoubistvu, ali se onda ismejao i odlučio da živi. Ovo bi mogli da budu razlozi za priču o nesrećnoj ljubavi između mladog Vertera i nesrećno udate Lote.
Druga teorija govori o tome kako je Gete bio potrešen vešću o samoubistvu pastorka jednog svog prijatelja pa je napisao ovaj roman prijatelju za utehu. Bilo kako bilo, već treći vek teče otkako je roman dopro do publike, koja ga i dalje čita sa istim interesovanjem i pitanjem koliko ljubav zaista vredi? Da li je stvarno postoji ljubav zbog koje se treba ubiti ili su to samo pisci izmislili da bi zabavili čitaoce?
Iako ovaj roman pripada sentimentalizmu (gledano po godini izdanja), ipak ne možemo reći da je to kopija subjektivnih i emotivnih Ričardsonovih i Rusoovih dela. Gete zadržava formu ispovesti kroz pisma, ali ono lično što se duboko nalazi u Verterovoj duši, koristi kako bi prikazao bolest građanskog društva, zatim razvoj ličnosti kao i njenu psihologiju. U tom smislu je ovaj roman za stepenicu više u odnosu na klasične sentimentalističke romane. Pisac se drži osnovnih postulata 18. veka, a to su ljubav, osećajnost, i povratak prirodi. Kroz Verterova usta čitaoci mogu zaključiti šta je priroda značila za umetnost. Verter je inače slikar i jednom prilikom, kada je nacrtao  sliku vernu prirodi, ne dodajući ničeg svog, rekao: „ To me utvrdilo u odluci da se ubuduće držim samo prirode. Samo ona čini umetnika velikim“. Docnije dodaje: „Šta sam rekao o slikarstvu, važi i za poeziju“. Dakle, osobitu pažnju treba pokloniti Geteovom prožimanju prirode i umetnosti i tome kako se one međusobno oplemenjuju.
Roman „Jadi mladoga Vertera“ se dele na tri dela. Prvi deo je u epistolarnoj formi. Verter piše nekom svom prijatelju kako je morao da ode iz svog mesta navodno zbog sređivanja nasledstva, a pravi razlog je bila Lenora. Taj deo je od posebne važnosti jer nas uvodi u ljubavne spletke. Verter dolazi u novo mesto i tamo mu je rečeno da ne sme da se zaljubi u Lotu. Naravno, to je bila ljubav na prvi pogled. On je bio oduševljen njome, i to ne samo njenom lepotom, već i njenom pažnjom koju posvećuje braći i sestrama. Lotina majka je umrla, pa pošto je ona bila najstarija ćerka, preuzima ulogu majke i brine o deci koja obožavaju Vertera. U prvom delu imamo i opis plesa Lote i Vertera, gde njih dvoje lete po sali, do trenutka kad neko spomene ime Albert. Sve se raspršilo! Albert je Lotin verenik, Verter je skrhan pa se okreće Osijanovim melanholičnim opisima pejzaža, a do tada je čitao Homera. Čak se i po štivu koje junak čita može otkriti njegovo psihološko stanje. Dok čita Homera sve je u himničnoj intonaciji, Verter je jak, pun života. Kasnije se atmosfera Osijanovih opisa poklapa sa Verterovim osećanjima. Takođe, posmatrajući prirodu, možemo uvideti raspoloženje likova. Verter pokušava da utoli svoju tugu šetnjom po predelima kuda je nekad prolazio sa Lotom. Međutim, sve je poplavljeno, a to upravo odgovara bespovratnom utapanju njegove ljubavi.
Treći deo nosi naziv Čitaocu od izdavača. Ovde se na neki način pojavljuje sveznajući pripovedač koji daje zaključak. Verter se ubio iz pištolja koji je Lota dodala Albertu, a on ga dao sluzi koji ga nosi Verteru. U neku ruku Lota je ubila nesrećnog mladića jer nije bila u mogućnosti da ispuni ljubav prema njemu.
Verter je jednom prilikom objasnio šta on misli o samoubistvu i time kao da je najavio takav svoj čin: “Ja nalazim da je isto tako čudno reći: kukavica je onaj ko sebi život oduzima, kao što bi nepristojno bilo reći da je kukavica onaj ko umire od opake groznice.“ Čovek stvarno mora da trpi meru svog stradanja, ali nikako ne sme sebi oduzeti život jer smo njega dobili na dar. Gete ovde sigurno nije želeo da kaže da svako ko je nesrećan treba da se ubije jer uvek postoji veći bol od onoga koji mi nosimo. Svakom je sopstveni bol najjači, ali nikad ne smemo zaboraviti da nam Gete ovim delom poručuje da je samoubistvo apsurd. Zato se u teškim trenucima treba okrenuti umetnosti – muzici, plesu, književnosti, slikarstvu (na šta takođe treba obratiti pažnju čitajući roman) jer upravo nam to ostaje kao uteha, da ne bismo umrli od tuge.

Promocija je prošla, sada je standardnih $14.95

Tražeći nešto novo da čitam naleteo sam na novu knjigu Seth Godin-a Linchpin! na BD po izuzetnoj ceni od $8.88, u poredjenju sa Amazonovih $15.17 (plus poštarina) izuzetna cena!

Petrarka je bio tipični renesansni pesnik i njegovo ime se uvek spominje uz ovaj period. Rođen je u Arecu u Toskani 1304. godine. Pisao je na latinskom i na italijanskom narodnom jeziku, toskanskim narečjem. Upravo je zbirka soneta „Kanconijer“ pisana ovim narečjem, a sam naslov se može prevesti kao „Pesmarica“.
Kome je posvećen „Kanconijer“?
Madona Laura je bila predmet pesnikove inspiracije i upravo ovoj dami je posvećena čitava zbirka. Prvi put je pesnik ugledao Lauru u crkvi sv. Kjare u Avinjonu, na jutrenju 6.4.1327. Tog dana se rodila ljubav koja je pesnika držala sve do njene smrti, tačno 21 godinu kasnije. Laura je bila udata za starog trgovca tkaninama i rodila mu je devetoro dece. Međutim, ona je za Petrarku bila nevino božansko biće i njegova inspiracija.
U „Kanconijeru“ postoje dve vrste pevanja pa se zato čitava zbirka deli na pesme ispevane: za života madone Laure i po smrti madone Laure. Petrarka je već znao da postoji neka vrsta obožavanja i potpunog posvećenja nekom biću, a to je bio MADONIZAM (u Efesu od 6. veka od Bogorodice Marije se pravi boginja koju ljudi obožavaju). Po tom sistemu, Petrarka slavi metafizičku ljubav, odnosno postavlja Lauru u centar svoje ljubavi i obožavanja. Ona za njega nije žena, već simbol. Između njih dvoje ne postoji fizički kontakt, pa samim tim ni fizička ljubav već je sve na nivou platonske. Pesnik je svestan da je njegova ljubav beznadežna, ali ga ona sve više opseda što je više nemoguća. Zato se ovde postavlja pitanje – da li je ljubav koja je ostvarena prava ili je lepše osećanje čežnja i slatka patnja koju rađa neostvarena ljubav. U pesmama iz „Kanconijera“ ima i suza i plača i skrušenosti što podseća na srednji vek, ali ima i tihe patnje i osećanja ogromne udaljenosti od obožavanog biće što sve navodi pesnika da više voli i više piše.
Pevajući o madoni, pesnik istovremeno govori o svojim vrelim osećanjima i o čitavoj skali ljubavi koju u njemu izaziva njegova muza. On piše o njenoj zlatnoj kosi koja je rasuta po vetru, pa o njenom hodu koji nije zemaljski ve anđeoski, o rečima koje nisu kao da ih ljudsko grlo govori. Ona je za njega boginja kojoj nema mane, a njega je pogodila Amorova strela pa se ta rana nikad neće moći izlečiti. Ovo je devedeseti sonet iz zbirke. Današnjem čitaocu ta vrsta patetike izgleda daleko i smešno, ali u to vreme se tako pisalo. Ovakav način pevanja je bio još i slobodan u odnosu na srednjovekovnu liriku.
Najpoznatiji sonet iz zbirke počinje stihovima:
„Neka je blažen dan, mesec i doba
Godina, čas i trenut, ono vreme
I lepi onaj kraj i mesto gde me
Zgodiše oka tvoja dva, sputaše oba“.

U ovoj strofi Petrarka blagosilja sve one činjenice koje su vezane za njeno postojanje i njihov prvi susret. Pošto nema konkretnih događaja, on se mora osloniti na opisivanje vremena i prostora jer su to jedine „opipljive“ činjenice. U sledeće tri strofe on blagosilja i patnju i luk i strele koje ga pogodiše, uzdahe, suze, žudnje i reči koje prosipa zovući svoju Gospu. Dakle, pesnik peva o svojim osećanjima vezanim za Lauru, a ona se nigde ne pojavljuje. Mnogi smatraju da je Petrarka sebičan i da je susret i pojavu madone Laure iskoristio da peva samo o sebi. Ako je tako, onda ga možemo uporediti sa njegovom ekstremnom varijantom Milanom Rakićem koji u „Iskrenoj pesmi“ ne peva o ženi, nego o svojim utiscima posle seksualnog čina. Na samom kraju pesme, Petrarka čak i hartiju posvećije dami i misao koja je samo njena i ničija više. Ovde se ipak može reći da je Petrarka pesnik platonske, a Rakić – čulne ljubavi.

Helenski tragičar Sofokle napisao je 130 drama, od kojih je 114 poznato po imenu, a samo sedan je doprlo do nas. Njihovi nazivi su: „Ajant“, „Car Edip“, „Antigona“, „Edip na Kolonu“, „Trahinjanke“, „Filoktet“, a 1911. je pronađen i deo njegove satire „Lovački psi“.
Sofokle je u svojim tragedijama zadržao tradicionalne bogove, ali im je dao manji značaj u odnosu na suvremene tragičare. U prvi red stavlja ljudsku volju i sudbinu kao i karakter likova. Po tome možemo reći da je još Sofokle jedan od prvih pisaca koji ističe psihologiju ličnosti. U karakterisanju svojih likova, Sofokle voli da pored glavnog junaka, naslika i karakter suprotne prirode da bi time što bolje istakao boje lica nosioca drame. U „Antigoni“ je glavni lik ona sama i predstavlja odlučnu i hrabru devojku, dok je pored nje predstavljena i njena suprotnost, plašljiva sestra Ismena. Ovaj tragičar prvi je uveo ženske likove, a do tad su muškarci igrali sve uloge.
Predmet „Antigone“ je tragična sudbina zbog umne zaslepljenosti i radikalnog autokratizma. To bi se moglo objasniti na sledeći način. Vladar Tebe (države) Kreont, želi da pokaže svoju moć i autoritet ne gledajući da li time krši ljudsko dostojanstvo i emocije građana. Pošto Antigona odbija da se povinuje njegovim zakonima, u očima građana to izgleda kao podrivanje autoritera vladaoca. Zato ona biva kažnjeva kao primer drugima. Kreont ne shvata da na kraju on ispada sam sebi najveći neprijatelj, ali kada shvati da je svojom autokratijom izazvao nesreću sa smrtnim ishodom, tada je već kasno.
Za poznavanje ove drame, bitno je znati i mit o caru Edipu. Naime, kada je Tebu pritsla kuga, car Edip šalje Kreonta u proročište Delfe po savet. Tamo sazanje da će se Teba kuge osloboditi samo ako ubiju ili prognaju ubicu kralja Laja. Prorok Tiresija mu govori da je to sam Edip. On ne veruje da je to tako, ali na kraju se ispostavlja da je Edip stvarno u neznanju ubio svog oca Laja jer mu se isprečio na putu i nije hteo da se skloni. U neznanju se oženio svojom majkom Jokastom i sa njom dobio dva sina Polinika i Eteokla i dve ćerke Antigonu i Ismenu. Majka Jokasta se ubila, a Edip sam sebi iskopao oči. Kopanje očiju je vrsta svojevrsne kastracije jer na taj način oduzima sebi muškost da ne bi mogao da gleda žene i želi odnose sa njima. Sa druge strane, vadi sebi oči jer ne bi mogao da pogleda ocu u oči kada jednom dođe kod njega u carstvo nebesko. Ovde, dakle,  vidimo verovanje u mitsko kao jedinu potporu za neobjašnjive stvari (vračanje i magijski rituali su uglavnom vezani za narodnu i antičku književnost kada su se mnoge prirodne pojave objašnjavale kao sudbina. I danas imamo ostatke takvih verovanja, a to su na primer salivanje straha maloj deci, običaji pri venčanju i slično).
Dakle, da se vratimo na Antigonu i objašnjenje zašto je ona tragični junak? Naime, njena braća Eteokle i Polinik su se međusobno poubijali jer nisu mogli da se pomire sa činjenicom da onaj drugi mora biti vladar Tebe posle očeve smrti. Kreont, Jokastin brat, kao najbliži srodnik, uzima vlast i odlučuje da se Eteokle kao branilac države sahrani, a Polinikov leš da se ostavi kao hrana psima i pticama. Antigona, kojoj su oba brata draga, odlučuje da sahrani i ovog drugog, a zna da je to najstrože zabranjeno, dok se Ismena boji vlasti. Starija sestra uradila je to jednom, pa pošto se nije znalo ko je to učinio, mislilo se da je bogougodno delo. Ali jednom prilikom je ona viđena kako posipa brata prahom i zbog toga zatočena u kamenu jamu gde joj se daje samo malo hrane i vode. Ona se posle nekog vremena obesila, a Hemon (Kreontov sin, a Antigonin verenik) se zbog ljubavi probo mačem. Euridika, majka Hemonova, umire od tuge za sinom. Ovo pokazuje kako je bezumlje i nepromišljenost donela Kreontu tragediju kakva se ne može preboleti.
Iako treba poštovati zakone države, mora se voditi računa i o tome da ti zakoni ne povređuju ličnosti njenih građana. Antigona je tragični junak koja svesno strada čineći ono za šta zna da će biti kažnjena. Svi tragični junaci stradaju zarad svojih ideala i viših ciljeva i zato moraju biti kažnjeni sopstvenom propašću. To se naziva tragičnom krivicom. Po današnjim shvatanjima, Antigona je učinila jedan hrabar i mudar potez sahranivši brata, ali je time svesno nanela sebi krivicu. Ova tragedija se završava stihovima:
„Za kovanje sreće najprvi je malj
da razuman budeš: nikada red
ne remeti božji! Za oholu reč
pretrpeti mora hvališa pust
udarce teške,
u starosti ga pameti nauče“.
Kreont je svoju lekciju naučio, ali kasno. Zato ovi stihovi mogu da nam služe kao upozorenje da tri puta merimo, a jednom sečemo.

Polja Zmajevog stvaralaštva su uglavnom nedovoljno poznata široj čitalaškoj publici. Naime, većina nas je čitala njegove pesme za decu i svi znaju bar prvih nekoliko stihova pesme „Ala j’ lep ovaj svet“. Međutim, Zmaj je pisao i satirični-politike i lirske pesme, a bavio se i prepevima i prevodima. Najpoznatije njegove zbirke su  „Đulići“ (1864) i „Đulići uveoci“ (1882). „Đul“ inače znači ruža, i upravo ovo ime je nosila njegova žena. Pesme iz ovih dvaju zbirki prikazuju intimni i porodični život, ali ne možemo reći da su one vrsta intimnog dnevnika jer nam ne kazuju ništa o zaljubljenima.
Laza Kostić u svojoj „Knjizi o Zmaju“ pokazuje da su se u pesniku borile dve snage –slavuj i zmaj. Slavuj je snaga koja vuče ka stvaranju poezije koja dolazi iz srca i koja nije opterećena objektivnim dešavanjima. Sama ptica slavuj podseća na lepo pevanje, na topla osećanja, misaonost, ljubavnu poeziju. Dakle, slavuj je vezan za lirsko.  Zmaj, s druge strane, predočava mitsko stvorenje kojem je glavna ideja borba i pobeda, podseća na strah i vezan je za epsko. Kod našeg pesnika poezija vezana za zmaja teži ka utilitarizmu, tj.ka političkom angažmanu. Laza Kostić objašnjava sledeće – kad god bi „zmaj pojeo slavuja“, u Jovanu Jovanoviću bi stradao lirski pesnik, a kad bi se slavuj oslobodio, vratila bi se sva ona emocionalnost pesnikove poezije. Slično imamo i kod Milana Kašanina koji u eseju „Između orla i vuka“, govori o tome kako je Branko Radičević ponekad umeo da nagne ka onim pesmama koje su bile vezane za Vuka Karadžića, dok je sam Branko bio izuzetan liričar.
„Zmajevske“ pesme Jovana Jovanovića su „Jututunska juhahaha“ gde se on podsmeva neuvođenju ustava (sam naslova podseća na smeh), zatim „Jututunska narodna himna“, „Zvanične gusle u Beogradu“, „Ustavno-ustavna“ pesma. Pored ovih, Zmaj je pisao i šaljive ode kao parodiju na klasicističke ode svemu i svačemu. Tako imamo Zmajeve ode o banalnim stvarima, ali u uzvišenom tonu čime pesnik postiže viok posprdni efekat. Tu su – „Oda mojoj čuturi“, „Oda praznoj kesi“, „Oda crvenom nosu“.
Svetozar Marković piše oštru kritiku protiv Zmajeve ljubavne poezije jer su za njega to budalaštine, ali s druge strane hvali njegove satirične pesme koje mogu zauzeti počasno mesto u književnosti. Jovanović je, naravno, jako pogođen ovakvom ocenom svoje ljubavne lirike.
Što se tiče Zmajevih ljubavnih pesama, one su čak i prepevavane u narodne melodije. Većina vas će znati da otpeva „Pesmo moja zakiti se cvetom“ jer je ovu pesmu popularisao Zdravko Čolić, zatim „Tijo noći moje zlato spava“, zatim pesmicu „Kaži mi kaži“ i druge.
„Đulići uveoci“ prikazuju bolesnu dragu lirskog subjekta, strahovanje za njen život, brigu o deci i ogromnu tugu zbog čitave situacije. Pesma „Pođem, klecnem, idem, zastajavam“ , prikazuje poetu koji je očajan i viče Bogu i anđelima da mu je draga još mlada i da nije za nebo. Glagoli iz naslova podsećaju na aktivnost, ali na nervozno šetkanje pred sobom bolesnika koji se bori za život.
U „Đuliđima uveocima“ ne nalazimo samo pesme o umrloj Ruži i deci, nego i o široj porodici: o ocu, majci, sestri Jermili, tetki Miki koja je nestala u buni 1848. i drugima.
U ovom članku je više prikazana Zmajeva satirično-politička poezija jer je ona najmanje zastupljena u čitankama i antologijama, mada svi smerovi Zmajevog rada zaslužuju jednaku pažnju i pohvalu.