Ivo Andrić „Travnička hronika“ (konzulska vremena)
Možda će mnoge ljubitelje dela Ive Andrića, zaprepastiti činjenica da „Travnička hronika“ ima oko 600 strana. Upravo zato većina ljudi izbegava da se prihvati ovako obimne knjige. Međutim, ko je pročitao njegovu „Na Drini ćupriju“ i ko joj se stalno vraća, taj mora uzeti u ruke i konzulska vremena. Naime, ovde Andrić maestralno prikazuje spoj i razlike ljudi podeljenih u četiri vere. Pretpostavljate da se radi o katolicima, pravoslavcima, Muslimanima i Jevrejima. Ovo je roman o susretima svetova i civilizacija, pokušaj dijaloga među njima i nesporazumima između njih što dovodi ponovo do ideje mosta – građevine koja treba da spoji i premosti ljudske razlike. Naravno, ovde je reč „most“ metaforično upotrebljena i znači vezu između ljudi, vera, običaja, načina života. Sve ovo je nekad toliko nepomirljivo i četiri vere ljubomorno čuvaju svoju tradiciju tako da ta nepopustljivost i učaurenost dovodi do konflikata.
Glavni likovi su veziri Husref Mehmed-paša, Ibrahim-paša, Ali-paša, francuski konzul Davil, tumač Davna i kancelar Defose, austrijski konzul fon Miterer, zatim lokalni fratri Ivo Jerković i Pahomije, a od Jevreja – porodica Atijas. Dok se čita knjiga, lako se primećuje ko je otvoren za saradnju, a ko ne. Konzul Davil pokušava da priđe Turcima, sprijateljuje se se vezirima, piše o Aleksandru Makedonskom i na taj način pokazuje svoju kulturu i obrazovanje. Sa druge strane, Turci su neumoljivi, nasilni, istresaju kofu sa hrišćanskim ušima i nosevima samo da bi pokazali svoju silu. Turska deca se smeju prosjacima i pitaju ih:“ Jeste li se najeli krmetine?“ i time pokazuju svoju bezobzirnost koja im je od malena usađivana. Radnja je uglavnom smeštena u turskom konaku i u dva konzulata, gde oni koji tu prestavljaju vlast (veziri, Davil, fon Miterer), potpuno zavise od svojih pretpostavljenih u Carigradu, Parizu, Beču. Oni nemaju nikakvu političku samostalnost i predstavljaju marionete u rukama moćnika. Narod je potpuno isključen iz svih političkih zbivanja, ali opet najviše strada. Zato i pljuju konzule kad dolaze, a vezire kad odlaze. Primetićete i kroz kakve muke mora da prođe i vredna i skromna supruga Davilova, a kakve histerične ispade ima Ana Marija, razmažena žena austrijskog konzula.
Sve u svemu, veoma zanimljiva knjiga, gde se Andrić pokazao u punom sjaju. Zato ne dozvolite da vas broj strana i naturalistički opisi uplaše! Pravac u biblioteku i verujte mi da ćete je pročitati u jednom dahu!
*o Ivi Andriću i njegovom delu, možete više pročitati kod Svetozara Koljevića u knjizi “Putevi reči” (tekst “Andrićev Vavilon”) i kod Milosa I.Bandića “Ivo Andrić-zagonetka vedrine”