Miodrag Pavlović – poezija („Stub sećanja“ i „87 pesama“)

Domaće knjige 21 February 2010 | 1 Comment

Gde svrstati Miodraga Pavlovića kao pobornika moderne poezije? Njegove pesme nisu pisane ni po ekspresionističkoj shemi, ni po nadrealističkoj, ni po sintetističkoj. On ne pripada nijednom „izmu“ dvadesetog stoleća i zato se mnogi kritičari libe da uzmu njegovo delo u ruke i da napišu koji redak. A kako i ne bi kad prva pesma iz njegove zbirke „87 pesama“ („Vihor“) počinje stihovima:

Probudim se
nad krevetom oluja!

Pesme su bez zareza i tačaka, stih je slobodan, tematika raznolika. Na taj način Pavlović otežava posao kritičarima, jer oni ne mogu da dokuče opšte odlike njegove poezije. No ipak, on u svojim pesmama iskidanim rečenicama pokazuje užas pred razaranjem sveta i krikove na granici postojanja (masovna klanja po ulicama, razorene gradove i slično). Poezija u kojoj nema tačaka i zareza upućuje na određenu vrstu revolta i besa, a ono što je uzrok tom besu, leži u sadržini pesme. Slobodan stih je najbolje oruđe za iskazivanje emocija pa ga Miodrag Pavlović iz tog razloga i koristi. U zbirci „87 pesama“ sukobljene su dve stvarnosti: stvarnost unutrašnjeg sveta u čoveku koja daje svetlost i zvuk spoljašnjem, i stvarnost spoljašnjeg sveta iznad čoveka koja daje saznanja iz sveta unutrašnjoj stvarnosti. Na taj način, ove stvarnosti se prožimaju dajući jedna drugoj neophodne komponente za opstanak. Stih je kratak i koncizan, kompozicija funkcionalna, a poezija se gradi na smenjivanju pesničkih slika sa različitim ili oprečnim značenjem. Na primer, pominjana pesma „Vihor“, u sebi sadrži ovozemaljsko i nadzemaljsko i može se reći da je pomalo pesimistički nastrojena. Lirski subjekt se budi, nad krevetom je oluja. Dakle, unutrašnja stvarnost se sudara sa spoljašnjom. Ovo nas može podsetiti na Disovu pesmu „Tamnica“ i na prvi njen stih “To je onaj život gde sam pao i ja“. Pesnik se odmah suočava sa užasom stvarnosti i gleda kako u blato padaju zrele višnje. Kontrast zrelih višanja i blata ukazuje na degradaciju vrednosti. Vrhunac odnosno zrelost se može dostići, ali čemu sve to, kad ionako pre ili kasnije sve završi u blatu? Oluja tera raščupane žene da zapomažu iz čamaca, kao da je taj njihov krik poslednji jer one znaju da će ih voda udaviti. Ta voda je životna plima koja nosi i ne pita, ona davi mrtvace da bi se uverila da oni zaista neće više ustati i hodati zemljom. Sa takvom olujom se pesnik bori i nju gleda svakodnevno, sa saznanjem da uskoro od svega toga neće biti ništa. Pesimistično je to što ne postoji nada u neki ciklus, niti vera da će i posle smrti biti zagrobnog života. Nema je ni u naznakama. U „Stubu sećanja“ je Pavlović ipak malo napredovao. Iako su mu poznate i usamljenost i gorčina zbog toga, on ipak ima veće saznanje o sebi i svetu, veće u odnosu na prethodnu zbirku. Izraz mu je slobodniji, stih duži ali eliptičan, a poezija se gradi na dinamici (dijalog). Srešćemo jezik ulice, žargone, jezik intelektualaca i slično. Motivi u obe zbirke su: usamljenost, stah, prolaznost, očajanje, smrt koja se uzima kao činjenica života. Pesme koje najbolje oslikavaju Pavlovićevu poeziju su „Rejkvijem“, „Pod zemljom“, „Preludijum“. Pesma „Na smrt jedne koke“, takođe ima dubok smisao iako se po naslovu ne bi reklo. Kao prvo naslov predstavlja parodiju na prigodnu klasicističku poeziju, zatim tkivo sadržine se sastoji iz klanja jedne kokoške koju su obesili za nogu nad klozetskom šoljom, krv je naravno prisutna, a perje u jastuku oprostiće našim goluždravim vratovima. Čitava ova scena bi se sa mikroplana mogla prevući na makroplan jer je previše detalja koji podsećaju na nevine žrtve ratova i masovnih nesreća koje se dešavaju zato što su ljudi bolesno proždrljivi. A vi pročitajte bar deo Pavlovićeve poezije i nađite sami smisao iste, jer je u poeziji mišljenje svakog pojedinca drugačije, a ipak dragoceno.

One Response on “Miodrag Pavlović – poezija („Stub sećanja“ i „87 pesama“)”

  1. Bobili says:

    Odlicno !

Leave a Reply