Bibliotekarka.com

Petrarka je bio tipični renesansni pesnik i njegovo ime se uvek spominje uz ovaj period. Rođen je u Arecu u Toskani 1304. godine. Pisao je na latinskom i na italijanskom narodnom jeziku, toskanskim narečjem. Upravo je zbirka soneta „Kanconijer“ pisana ovim narečjem, a sam naslov se može prevesti kao „Pesmarica“.
Kome je posvećen „Kanconijer“?
Madona Laura je bila predmet pesnikove inspiracije i upravo ovoj dami je posvećena čitava zbirka. Prvi put je pesnik ugledao Lauru u crkvi sv. Kjare u Avinjonu, na jutrenju 6.4.1327. Tog dana se rodila ljubav koja je pesnika držala sve do njene smrti, tačno 21 godinu kasnije. Laura je bila udata za starog trgovca tkaninama i rodila mu je devetoro dece. Međutim, ona je za Petrarku bila nevino božansko biće i njegova inspiracija.
U „Kanconijeru“ postoje dve vrste pevanja pa se zato čitava zbirka deli na pesme ispevane: za života madone Laure i po smrti madone Laure. Petrarka je već znao da postoji neka vrsta obožavanja i potpunog posvećenja nekom biću, a to je bio MADONIZAM (u Efesu od 6. veka od Bogorodice Marije se pravi boginja koju ljudi obožavaju). Po tom sistemu, Petrarka slavi metafizičku ljubav, odnosno postavlja Lauru u centar svoje ljubavi i obožavanja. Ona za njega nije žena, već simbol. Između njih dvoje ne postoji fizički kontakt, pa samim tim ni fizička ljubav već je sve na nivou platonske. Pesnik je svestan da je njegova ljubav beznadežna, ali ga ona sve više opseda što je više nemoguća. Zato se ovde postavlja pitanje – da li je ljubav koja je ostvarena prava ili je lepše osećanje čežnja i slatka patnja koju rađa neostvarena ljubav. U pesmama iz „Kanconijera“ ima i suza i plača i skrušenosti što podseća na srednji vek, ali ima i tihe patnje i osećanja ogromne udaljenosti od obožavanog biće što sve navodi pesnika da više voli i više piše.
Pevajući o madoni, pesnik istovremeno govori o svojim vrelim osećanjima i o čitavoj skali ljubavi koju u njemu izaziva njegova muza. On piše o njenoj zlatnoj kosi koja je rasuta po vetru, pa o njenom hodu koji nije zemaljski ve anđeoski, o rečima koje nisu kao da ih ljudsko grlo govori. Ona je za njega boginja kojoj nema mane, a njega je pogodila Amorova strela pa se ta rana nikad neće moći izlečiti. Ovo je devedeseti sonet iz zbirke. Današnjem čitaocu ta vrsta patetike izgleda daleko i smešno, ali u to vreme se tako pisalo. Ovakav način pevanja je bio još i slobodan u odnosu na srednjovekovnu liriku.
Najpoznatiji sonet iz zbirke počinje stihovima:
„Neka je blažen dan, mesec i doba
Godina, čas i trenut, ono vreme
I lepi onaj kraj i mesto gde me
Zgodiše oka tvoja dva, sputaše oba“.

U ovoj strofi Petrarka blagosilja sve one činjenice koje su vezane za njeno postojanje i njihov prvi susret. Pošto nema konkretnih događaja, on se mora osloniti na opisivanje vremena i prostora jer su to jedine „opipljive“ činjenice. U sledeće tri strofe on blagosilja i patnju i luk i strele koje ga pogodiše, uzdahe, suze, žudnje i reči koje prosipa zovući svoju Gospu. Dakle, pesnik peva o svojim osećanjima vezanim za Lauru, a ona se nigde ne pojavljuje. Mnogi smatraju da je Petrarka sebičan i da je susret i pojavu madone Laure iskoristio da peva samo o sebi. Ako je tako, onda ga možemo uporediti sa njegovom ekstremnom varijantom Milanom Rakićem koji u „Iskrenoj pesmi“ ne peva o ženi, nego o svojim utiscima posle seksualnog čina. Na samom kraju pesme, Petrarka čak i hartiju posvećije dami i misao koja je samo njena i ničija više. Ovde se ipak može reći da je Petrarka pesnik platonske, a Rakić – čulne ljubavi.