Gete – „Jadi mladog Vertera“

Strane knjige 27 March 2010 | 0 Comments

U osamnaestom veku (1774) objavljena je knjiga pod naslovom „Jadi mladog Vertera“. Od Getea smo svi čitali uglavnom prvi deo Fausta, koji je za ono vreme bila SF drama. Popularni sentimentalistički „Verter“ s druge strane podseća pomalo na sapunicu, ali sa nesrećnim krajem. Priča se vrlo lako može uporediti sa ljubavnim trouglom iz lirskog romana „Evgenije Onjegin“ Aleksandra Sergejeviča Puškina.
Šta je Getea ponukalo da napiše „Jade mladog Vertera“?
Postoje dve teorije. Po prvoj Gete se zadivio pričom o smrti mladog Jeruzalema iz Vaclara, grada u kome je Gete upoznao Šarlotu Buf, ženu svog prijatelja Kestnera. Ova dama mu je bila uzor za Lotu, devojku iz romana. Drugi uzor za Lotu je mogla biti Maksimilijana La Roš, nesrećno udata žena. U to vreme, Gete se sam gadio života i razmišljao je o samoubistvu, ali se onda ismejao i odlučio da živi. Ovo bi mogli da budu razlozi za priču o nesrećnoj ljubavi između mladog Vertera i nesrećno udate Lote.
Druga teorija govori o tome kako je Gete bio potrešen vešću o samoubistvu pastorka jednog svog prijatelja pa je napisao ovaj roman prijatelju za utehu. Bilo kako bilo, već treći vek teče otkako je roman dopro do publike, koja ga i dalje čita sa istim interesovanjem i pitanjem koliko ljubav zaista vredi? Da li je stvarno postoji ljubav zbog koje se treba ubiti ili su to samo pisci izmislili da bi zabavili čitaoce?
Iako ovaj roman pripada sentimentalizmu (gledano po godini izdanja), ipak ne možemo reći da je to kopija subjektivnih i emotivnih Ričardsonovih i Rusoovih dela. Gete zadržava formu ispovesti kroz pisma, ali ono lično što se duboko nalazi u Verterovoj duši, koristi kako bi prikazao bolest građanskog društva, zatim razvoj ličnosti kao i njenu psihologiju. U tom smislu je ovaj roman za stepenicu više u odnosu na klasične sentimentalističke romane. Pisac se drži osnovnih postulata 18. veka, a to su ljubav, osećajnost, i povratak prirodi. Kroz Verterova usta čitaoci mogu zaključiti šta je priroda značila za umetnost. Verter je inače slikar i jednom prilikom, kada je nacrtao  sliku vernu prirodi, ne dodajući ničeg svog, rekao: „ To me utvrdilo u odluci da se ubuduće držim samo prirode. Samo ona čini umetnika velikim“. Docnije dodaje: „Šta sam rekao o slikarstvu, važi i za poeziju“. Dakle, osobitu pažnju treba pokloniti Geteovom prožimanju prirode i umetnosti i tome kako se one međusobno oplemenjuju.
Roman „Jadi mladoga Vertera“ se dele na tri dela. Prvi deo je u epistolarnoj formi. Verter piše nekom svom prijatelju kako je morao da ode iz svog mesta navodno zbog sređivanja nasledstva, a pravi razlog je bila Lenora. Taj deo je od posebne važnosti jer nas uvodi u ljubavne spletke. Verter dolazi u novo mesto i tamo mu je rečeno da ne sme da se zaljubi u Lotu. Naravno, to je bila ljubav na prvi pogled. On je bio oduševljen njome, i to ne samo njenom lepotom, već i njenom pažnjom koju posvećuje braći i sestrama. Lotina majka je umrla, pa pošto je ona bila najstarija ćerka, preuzima ulogu majke i brine o deci koja obožavaju Vertera. U prvom delu imamo i opis plesa Lote i Vertera, gde njih dvoje lete po sali, do trenutka kad neko spomene ime Albert. Sve se raspršilo! Albert je Lotin verenik, Verter je skrhan pa se okreće Osijanovim melanholičnim opisima pejzaža, a do tada je čitao Homera. Čak se i po štivu koje junak čita može otkriti njegovo psihološko stanje. Dok čita Homera sve je u himničnoj intonaciji, Verter je jak, pun života. Kasnije se atmosfera Osijanovih opisa poklapa sa Verterovim osećanjima. Takođe, posmatrajući prirodu, možemo uvideti raspoloženje likova. Verter pokušava da utoli svoju tugu šetnjom po predelima kuda je nekad prolazio sa Lotom. Međutim, sve je poplavljeno, a to upravo odgovara bespovratnom utapanju njegove ljubavi.
Treći deo nosi naziv Čitaocu od izdavača. Ovde se na neki način pojavljuje sveznajući pripovedač koji daje zaključak. Verter se ubio iz pištolja koji je Lota dodala Albertu, a on ga dao sluzi koji ga nosi Verteru. U neku ruku Lota je ubila nesrećnog mladića jer nije bila u mogućnosti da ispuni ljubav prema njemu.
Verter je jednom prilikom objasnio šta on misli o samoubistvu i time kao da je najavio takav svoj čin: “Ja nalazim da je isto tako čudno reći: kukavica je onaj ko sebi život oduzima, kao što bi nepristojno bilo reći da je kukavica onaj ko umire od opake groznice.“ Čovek stvarno mora da trpi meru svog stradanja, ali nikako ne sme sebi oduzeti život jer smo njega dobili na dar. Gete ovde sigurno nije želeo da kaže da svako ko je nesrećan treba da se ubije jer uvek postoji veći bol od onoga koji mi nosimo. Svakom je sopstveni bol najjači, ali nikad ne smemo zaboraviti da nam Gete ovim delom poručuje da je samoubistvo apsurd. Zato se u teškim trenucima treba okrenuti umetnosti – muzici, plesu, književnosti, slikarstvu (na šta takođe treba obratiti pažnju čitajući roman) jer upravo nam to ostaje kao uteha, da ne bismo umrli od tuge.

Leave a Reply