Bibliotekarka.com

Polja Zmajevog stvaralaštva su uglavnom nedovoljno poznata široj čitalaškoj publici. Naime, većina nas je čitala njegove pesme za decu i svi znaju bar prvih nekoliko stihova pesme „Ala j’ lep ovaj svet“. Međutim, Zmaj je pisao i satirični-politike i lirske pesme, a bavio se i prepevima i prevodima. Najpoznatije njegove zbirke su  „Đulići“ (1864) i „Đulići uveoci“ (1882). „Đul“ inače znači ruža, i upravo ovo ime je nosila njegova žena. Pesme iz ovih dvaju zbirki prikazuju intimni i porodični život, ali ne možemo reći da su one vrsta intimnog dnevnika jer nam ne kazuju ništa o zaljubljenima.
Laza Kostić u svojoj „Knjizi o Zmaju“ pokazuje da su se u pesniku borile dve snage –slavuj i zmaj. Slavuj je snaga koja vuče ka stvaranju poezije koja dolazi iz srca i koja nije opterećena objektivnim dešavanjima. Sama ptica slavuj podseća na lepo pevanje, na topla osećanja, misaonost, ljubavnu poeziju. Dakle, slavuj je vezan za lirsko.  Zmaj, s druge strane, predočava mitsko stvorenje kojem je glavna ideja borba i pobeda, podseća na strah i vezan je za epsko. Kod našeg pesnika poezija vezana za zmaja teži ka utilitarizmu, tj.ka političkom angažmanu. Laza Kostić objašnjava sledeće – kad god bi „zmaj pojeo slavuja“, u Jovanu Jovanoviću bi stradao lirski pesnik, a kad bi se slavuj oslobodio, vratila bi se sva ona emocionalnost pesnikove poezije. Slično imamo i kod Milana Kašanina koji u eseju „Između orla i vuka“, govori o tome kako je Branko Radičević ponekad umeo da nagne ka onim pesmama koje su bile vezane za Vuka Karadžića, dok je sam Branko bio izuzetan liričar.
„Zmajevske“ pesme Jovana Jovanovića su „Jututunska juhahaha“ gde se on podsmeva neuvođenju ustava (sam naslova podseća na smeh), zatim „Jututunska narodna himna“, „Zvanične gusle u Beogradu“, „Ustavno-ustavna“ pesma. Pored ovih, Zmaj je pisao i šaljive ode kao parodiju na klasicističke ode svemu i svačemu. Tako imamo Zmajeve ode o banalnim stvarima, ali u uzvišenom tonu čime pesnik postiže viok posprdni efekat. Tu su – „Oda mojoj čuturi“, „Oda praznoj kesi“, „Oda crvenom nosu“.
Svetozar Marković piše oštru kritiku protiv Zmajeve ljubavne poezije jer su za njega to budalaštine, ali s druge strane hvali njegove satirične pesme koje mogu zauzeti počasno mesto u književnosti. Jovanović je, naravno, jako pogođen ovakvom ocenom svoje ljubavne lirike.
Što se tiče Zmajevih ljubavnih pesama, one su čak i prepevavane u narodne melodije. Većina vas će znati da otpeva „Pesmo moja zakiti se cvetom“ jer je ovu pesmu popularisao Zdravko Čolić, zatim „Tijo noći moje zlato spava“, zatim pesmicu „Kaži mi kaži“ i druge.
„Đulići uveoci“ prikazuju bolesnu dragu lirskog subjekta, strahovanje za njen život, brigu o deci i ogromnu tugu zbog čitave situacije. Pesma „Pođem, klecnem, idem, zastajavam“ , prikazuje poetu koji je očajan i viče Bogu i anđelima da mu je draga još mlada i da nije za nebo. Glagoli iz naslova podsećaju na aktivnost, ali na nervozno šetkanje pred sobom bolesnika koji se bori za život.
U „Đuliđima uveocima“ ne nalazimo samo pesme o umrloj Ruži i deci, nego i o široj porodici: o ocu, majci, sestri Jermili, tetki Miki koja je nestala u buni 1848. i drugima.
U ovom članku je više prikazana Zmajeva satirično-politička poezija jer je ona najmanje zastupljena u čitankama i antologijama, mada svi smerovi Zmajevog rada zaslužuju jednaku pažnju i pohvalu.