Bibliotekarka.com

Kao pripadnik prve moderne, Milan Rakić je pod uticajem francuskih simbolista i parnasovaca učio o savršenstvu forme i preciznosti u izrazu. Njegove i Dučićeve pesme su skockane u one strofe od po četiri stiha, koji su za ekspresionistu Crnjanskog  predstavljali „banalne četvorokute“. Ali onaj ko je okrenut klasičnom lepom ne mora da se brine što neki tamo avangardista misli da su njegovi stihovi banalni. Isidora Sekulć na primer smatra da je Rakić bio veoma muzikalan. U svojim „Saputinicima“ (u tekstu „Rakić poet i njegova poezija“) Isidora govori za Rakićevu poeziju sledeće :“Čist dur i čist mol. Rakić kao da je jednom rukom svirao, a drugom pisao“.
Posle ovakvih reči, može se pomisliti da Rakić piše neke sladunjave ljubavne pesme ili pesme o prirodi. Međutim, njegova poezija odiše pesimizmom gde on proliva suze bola nad tuđim nesrećama. Svima je dobro poznata pesma „Dolap“ u kojoj opisuje vranca koji satima okreće dolap. Vranac je gladan, izmučen, umoran, a nekada je bio snažan i lep. Ovo je alegorčina pesma o ljudskom robovanju životu na čijem nas kraju čeka samo tamna raka. Prizor jeste potresan, ali je i istinit.
Pesma „Tuga“ govori o pesnikovom saosećanju za tuđu patnju. On je svestan da smo mi svi napaćene duše koje vape da ih neko sasluša i da podeli tugu s njima ne bi li im bar malo olakšao bol.
„Ja plačem kad i drugi strada,
Kad tuđa sreća ko cvet vene
Za mene nema tuđih jada:
Što boli drugog, boli mene.“
Njegove refleksivne pesme „Jasika“ i „Misao“ govore o treperenju duše. Pesnik je kao usamljena jasika čije lišće ne vetru drhti. Tako se i pesnikova duša povezuje sa iskoni i on sam se poistovećuje se ovim drvetom. U pesmi „Misao“, Rakić odbacuje misao koja je kao zla kob, kao zver koja ga zgrabi i nosi u predele suza. Sve naše nesreće proizilaze iz glave i zato on kaže: „Kad srce zapišti, misao je kriva“.
Ni ovde se ne može preći preko „Iskrene pesme“. Naime, Rakić je poet koji odbacuje sentimentalnost i retoriku ljubavi, ne veruje u duge zanose već u kratkotrajnu strast posle koje se javlja zasićenost i ravnodušnost. Nakon seksualnog čina On želi da se prepusti utisku, a ona bi da čuje kliše: da je on voli i da čezne za njom iako i sama zna da su te reči lažne. Mnogi dame kritikuju ovu pesmu jer Rakić javno iznosi sve ono što se zaista dešava u muškim glavama, a žeske glave to odbacuju jer su svesne da je istina. Isidora Sekulić kaže da je Rakić makar pošten jer priznaje da mu je telo obradovano i iskreno kaže : „ Al ne volim te, ne volim te draga!“
Rakić je pisao i rodoljubivu poeziju i u Prištini pred same Balkanske ratove. Pesme „Na Gazimestanu“, „Nasleđe“, „Jefimija“, „Simonida“, podsećaju na minuli srednji vek koji nama danas treba da da duhovnu snagu. Naravno da i ovde ima zamerki od strane Miloša Crnjanskog. Naime, on za poslednja dva stiha pesme „Na Gazimestanu“ govori da Rakić njima kao da plaća porez. Rakić kaže:
„Ja ću dati život otadžbino moja,
znajući šta dajem i zašto ga dajem.“
Niko ne opravdava reči Crnjanskog, ali u svakom slučaju i rodoljubiva poezija Milana Rakića je za poštovanje.
Pored navedenih, pesme koje još vredi pročitati su „Želja“, „Jasika“, „Na kapitolu“, „Taj ogroman mesec limunove boje“.