Bibliotekarka.com

Helenski tragičar Sofokle napisao je 130 drama, od kojih je 114 poznato po imenu, a samo sedan je doprlo do nas. Njihovi nazivi su: „Ajant“, „Car Edip“, „Antigona“, „Edip na Kolonu“, „Trahinjanke“, „Filoktet“, a 1911. je pronađen i deo njegove satire „Lovački psi“.
Sofokle je u svojim tragedijama zadržao tradicionalne bogove, ali im je dao manji značaj u odnosu na suvremene tragičare. U prvi red stavlja ljudsku volju i sudbinu kao i karakter likova. Po tome možemo reći da je još Sofokle jedan od prvih pisaca koji ističe psihologiju ličnosti. U karakterisanju svojih likova, Sofokle voli da pored glavnog junaka, naslika i karakter suprotne prirode da bi time što bolje istakao boje lica nosioca drame. U „Antigoni“ je glavni lik ona sama i predstavlja odlučnu i hrabru devojku, dok je pored nje predstavljena i njena suprotnost, plašljiva sestra Ismena. Ovaj tragičar prvi je uveo ženske likove, a do tad su muškarci igrali sve uloge.
Predmet „Antigone“ je tragična sudbina zbog umne zaslepljenosti i radikalnog autokratizma. To bi se moglo objasniti na sledeći način. Vladar Tebe (države) Kreont, želi da pokaže svoju moć i autoritet ne gledajući da li time krši ljudsko dostojanstvo i emocije građana. Pošto Antigona odbija da se povinuje njegovim zakonima, u očima građana to izgleda kao podrivanje autoritera vladaoca. Zato ona biva kažnjeva kao primer drugima. Kreont ne shvata da na kraju on ispada sam sebi najveći neprijatelj, ali kada shvati da je svojom autokratijom izazvao nesreću sa smrtnim ishodom, tada je već kasno.
Za poznavanje ove drame, bitno je znati i mit o caru Edipu. Naime, kada je Tebu pritsla kuga, car Edip šalje Kreonta u proročište Delfe po savet. Tamo sazanje da će se Teba kuge osloboditi samo ako ubiju ili prognaju ubicu kralja Laja. Prorok Tiresija mu govori da je to sam Edip. On ne veruje da je to tako, ali na kraju se ispostavlja da je Edip stvarno u neznanju ubio svog oca Laja jer mu se isprečio na putu i nije hteo da se skloni. U neznanju se oženio svojom majkom Jokastom i sa njom dobio dva sina Polinika i Eteokla i dve ćerke Antigonu i Ismenu. Majka Jokasta se ubila, a Edip sam sebi iskopao oči. Kopanje očiju je vrsta svojevrsne kastracije jer na taj način oduzima sebi muškost da ne bi mogao da gleda žene i želi odnose sa njima. Sa druge strane, vadi sebi oči jer ne bi mogao da pogleda ocu u oči kada jednom dođe kod njega u carstvo nebesko. Ovde, dakle,  vidimo verovanje u mitsko kao jedinu potporu za neobjašnjive stvari (vračanje i magijski rituali su uglavnom vezani za narodnu i antičku književnost kada su se mnoge prirodne pojave objašnjavale kao sudbina. I danas imamo ostatke takvih verovanja, a to su na primer salivanje straha maloj deci, običaji pri venčanju i slično).
Dakle, da se vratimo na Antigonu i objašnjenje zašto je ona tragični junak? Naime, njena braća Eteokle i Polinik su se međusobno poubijali jer nisu mogli da se pomire sa činjenicom da onaj drugi mora biti vladar Tebe posle očeve smrti. Kreont, Jokastin brat, kao najbliži srodnik, uzima vlast i odlučuje da se Eteokle kao branilac države sahrani, a Polinikov leš da se ostavi kao hrana psima i pticama. Antigona, kojoj su oba brata draga, odlučuje da sahrani i ovog drugog, a zna da je to najstrože zabranjeno, dok se Ismena boji vlasti. Starija sestra uradila je to jednom, pa pošto se nije znalo ko je to učinio, mislilo se da je bogougodno delo. Ali jednom prilikom je ona viđena kako posipa brata prahom i zbog toga zatočena u kamenu jamu gde joj se daje samo malo hrane i vode. Ona se posle nekog vremena obesila, a Hemon (Kreontov sin, a Antigonin verenik) se zbog ljubavi probo mačem. Euridika, majka Hemonova, umire od tuge za sinom. Ovo pokazuje kako je bezumlje i nepromišljenost donela Kreontu tragediju kakva se ne može preboleti.
Iako treba poštovati zakone države, mora se voditi računa i o tome da ti zakoni ne povređuju ličnosti njenih građana. Antigona je tragični junak koja svesno strada čineći ono za šta zna da će biti kažnjena. Svi tragični junaci stradaju zarad svojih ideala i viših ciljeva i zato moraju biti kažnjeni sopstvenom propašću. To se naziva tragičnom krivicom. Po današnjim shvatanjima, Antigona je učinila jedan hrabar i mudar potez sahranivši brata, ali je time svesno nanela sebi krivicu. Ova tragedija se završava stihovima:
„Za kovanje sreće najprvi je malj
da razuman budeš: nikada red
ne remeti božji! Za oholu reč
pretrpeti mora hvališa pust
udarce teške,
u starosti ga pameti nauče“.
Kreont je svoju lekciju naučio, ali kasno. Zato ovi stihovi mogu da nam služe kao upozorenje da tri puta merimo, a jednom sečemo.