Bibliotekarka.com

O piscu ovoga romana se danas u književnosti malo govori. Uglavnom se sam početak devetnaestog veka olako preleti pa se iz tog razdoblja najviše zna o Jovanu Rajiću i Milovanu Vidakoviću, dok je njihov suvremenik Atanasije Stojković ostao marginalizovan. Postoji i razlog za izbegavanje ove epohe, a taj razlog se zove jezik. Naime, razdoblje od 1783. do 1814. možemo nazvati Dositejevom epohom  jer je on tada bio najuticajniji pisac. Poznato je da se Dositej Obradović borio za uvođenje narodnog jezika kao književnog, ali to nije moglo da se desi odjednom. Zato su pisci poput Atanasija Stojkovića nastavili da pišu na „slavjanskom“, to jest na slavenoserbskom. Mnogi su smatrali da će ovim jezikom omogućiti kulturno uzdizanje naroda, ali se ispostavilo da je danas, posle dvesto godina, ljudima ipak bliži narodni jezik. Zato se danas slabo čitaju dela pisaca koji su pisali na slavjanskom jer je potreban  rečnik koji objašnjava određene pojmove, rečenice su malo drugačijeg sklopa nego narodne, pa ovakve knjige ponekad predstavljaju pravu muku za čitanje.
Roman „Arsitid i Natalija“ je pisan na slavenoserbskom, a objavljen  je 1801. Uvodi nas u svet osećanja pa se zato kaže da se ovde neguje kult ljubavi i sentimentalnog prijateljstva. Veliki plus ovde dobijaju  roditeljska ljubav, ljubav prema osobi suprotnog pola,  ljubav prema prirodi, selu, seoskom radu. Ono što je negativno to su lažno prijaterljstvo, bučni gradski život i poroci koji sa njim idu (kocka, alkohol). I dobre i loše strane treba da budu primer čitaocima koji posle pročitanog romana počinju rade na poboljšanju svog života i okruženja.
U romanu se jasno mogu ocrtati opozicije između pozitivnih i negativnih junaka. Tako Aristid želi život na selu pa se tu i vraća, dok Helidon iz malog sela ide prvo u mali grad pa ga ambicije vuku u veći, da bi on na kraju oklevetan propao. To je još jedan primer lošeg uticaja grada na seosku decu. Negativan junak je i Alkid koji navodi Aristida na kockanje i piće. Čim se on pojavi, Aristid je odmah drugi čovek iz čega možemo pročitati da je on veoma povodljiv.
Natalija je Aristidova ljubav i preko njenog lika možemo podeliti roman u tri dela: Aristidov život do dolaska u njeno selo, ljubav između dvoje mladih, bračni život. Roman ima samo “prvu časticu” to jest pa čitaoci očekuju nastavak, ali  i bez toga stiče se utisak celovitosti. Na početku svake glave, nalazi se i mali opis u svega nekoliko rečenica i on govori šta će se u glavi koja nastupa dešavati. Događaji u ovom romanu nisu od presudne važnosti, koliko je bitna moralističko-sentimentalistička tematika koja povezuje inače labavu strukturu. Psihologija romana je naivna jer se ne može idealizovati ljubav između bilo koje dve osobe, što je ovde učinjeno. Kockanje je dato da bi se pokazao piščev stav prema ovom fenomenu i njegovo zgražavanje nad istim. Pravu psihologiju ličnosti možemo videti u Aristidovoj zaljubljenosti: on samuje, razmišlja, tuguje, zbunjen je u Natalijinom prisustvu, mašta…
Ono što je jedino realno u romanu je priroda. Za nju se čitaoci najlakše mogu uhvatiti kao za nešto postojeće jer nigde ne možemo saznati istorijska i društvena dešavanja, kao i vreme radnje i prostor . Čak ni ta priroda koja se toliko idealizuje, nije priroda konkretnih pejzaža nego više stanje duša nosilaca romana, kao i slika morala. Tako na primer Aristodovu ljubav prema devojci ne pothranjuje samo njena lepota i čistota, nego ga istovremeno uzbuđuje i čar “voshititelnih” (ushićenje) polja koja okružuju mesta njihove ljubavi.
Roman na prvi pogled deluje nerazumljivo zbog jezika, a onda kad se čita pomalo je naivan i sladunjav. Pored toga on sadrži ispod svake glave mali tekst sa opisom sadržaja glave čime je pisac sebi zagarantovao preskakanje od strane čitalaca. No, ne treba ove dve-tri loše karakteristike da budu prepreka da se roman pročita. Kratak je i brzo se čita jer tematika nije teška i dodiruje se sa današnjicom. Jezik jeste malo težak, ali ako ima na kraju knjige rečnik, možete se osloniti na njega. Čak i da nema, ne treba se zadržavati kod svake reči koju nismo razumeli već samo nastaviti dalje. Videćete kako se na kraju stekne lep utisak iako nam se čini da čitamo štivo na ruskom ili bugarskom. Probajte, sigurna sam da že vam se svideti!

Polja Zmajevog stvaralaštva su uglavnom nedovoljno poznata široj čitalaškoj publici. Naime, većina nas je čitala njegove pesme za decu i svi znaju bar prvih nekoliko stihova pesme „Ala j’ lep ovaj svet“. Međutim, Zmaj je pisao i satirični-politike i lirske pesme, a bavio se i prepevima i prevodima. Najpoznatije njegove zbirke su  „Đulići“ (1864) i „Đulići uveoci“ (1882). „Đul“ inače znači ruža, i upravo ovo ime je nosila njegova žena. Pesme iz ovih dvaju zbirki prikazuju intimni i porodični život, ali ne možemo reći da su one vrsta intimnog dnevnika jer nam ne kazuju ništa o zaljubljenima.
Laza Kostić u svojoj „Knjizi o Zmaju“ pokazuje da su se u pesniku borile dve snage –slavuj i zmaj. Slavuj je snaga koja vuče ka stvaranju poezije koja dolazi iz srca i koja nije opterećena objektivnim dešavanjima. Sama ptica slavuj podseća na lepo pevanje, na topla osećanja, misaonost, ljubavnu poeziju. Dakle, slavuj je vezan za lirsko.  Zmaj, s druge strane, predočava mitsko stvorenje kojem je glavna ideja borba i pobeda, podseća na strah i vezan je za epsko. Kod našeg pesnika poezija vezana za zmaja teži ka utilitarizmu, tj.ka političkom angažmanu. Laza Kostić objašnjava sledeće – kad god bi „zmaj pojeo slavuja“, u Jovanu Jovanoviću bi stradao lirski pesnik, a kad bi se slavuj oslobodio, vratila bi se sva ona emocionalnost pesnikove poezije. Slično imamo i kod Milana Kašanina koji u eseju „Između orla i vuka“, govori o tome kako je Branko Radičević ponekad umeo da nagne ka onim pesmama koje su bile vezane za Vuka Karadžića, dok je sam Branko bio izuzetan liričar.
„Zmajevske“ pesme Jovana Jovanovića su „Jututunska juhahaha“ gde se on podsmeva neuvođenju ustava (sam naslova podseća na smeh), zatim „Jututunska narodna himna“, „Zvanične gusle u Beogradu“, „Ustavno-ustavna“ pesma. Pored ovih, Zmaj je pisao i šaljive ode kao parodiju na klasicističke ode svemu i svačemu. Tako imamo Zmajeve ode o banalnim stvarima, ali u uzvišenom tonu čime pesnik postiže viok posprdni efekat. Tu su – „Oda mojoj čuturi“, „Oda praznoj kesi“, „Oda crvenom nosu“.
Svetozar Marković piše oštru kritiku protiv Zmajeve ljubavne poezije jer su za njega to budalaštine, ali s druge strane hvali njegove satirične pesme koje mogu zauzeti počasno mesto u književnosti. Jovanović je, naravno, jako pogođen ovakvom ocenom svoje ljubavne lirike.
Što se tiče Zmajevih ljubavnih pesama, one su čak i prepevavane u narodne melodije. Većina vas će znati da otpeva „Pesmo moja zakiti se cvetom“ jer je ovu pesmu popularisao Zdravko Čolić, zatim „Tijo noći moje zlato spava“, zatim pesmicu „Kaži mi kaži“ i druge.
„Đulići uveoci“ prikazuju bolesnu dragu lirskog subjekta, strahovanje za njen život, brigu o deci i ogromnu tugu zbog čitave situacije. Pesma „Pođem, klecnem, idem, zastajavam“ , prikazuje poetu koji je očajan i viče Bogu i anđelima da mu je draga još mlada i da nije za nebo. Glagoli iz naslova podsećaju na aktivnost, ali na nervozno šetkanje pred sobom bolesnika koji se bori za život.
U „Đuliđima uveocima“ ne nalazimo samo pesme o umrloj Ruži i deci, nego i o široj porodici: o ocu, majci, sestri Jermili, tetki Miki koja je nestala u buni 1848. i drugima.
U ovom članku je više prikazana Zmajeva satirično-politička poezija jer je ona najmanje zastupljena u čitankama i antologijama, mada svi smerovi Zmajevog rada zaslužuju jednaku pažnju i pohvalu.

Sterija je za života objavio jednu knjigu pesama pod ovim naslovom, a druga je ostala u rukopisu i izašla je posthumno. Tu ima 27 originalnih pesama, 9 prevedenih i još nekoliko epigrama. U ovu zbirku unosi i nekoliko Horacijevih pesama koje ne navodi kao gostujuće pesme jer u to vreme još ne postoji svest o plagijatu.
Prva pesma nosi naziv „Mojim pesmama“ i u njoj peva o Srpstvu koje treba da traje. Osnovi zadatak po Steriji je „podizati roda cenu“. Ovde se mogu podrazumevati svi oni koji za svoj narod čine dobro, bilo da slikaju, grade ili pišu pesme, romane… Poslednja pesma je – „Oproštaj s čitateljem“. Sterija je naš prvi pesnik koji shvata ulogu čitaoca i stvara odnos između njih i sebe. To imamo i u njegovom „Romanu bez romana“ gde on koketuje i razgovara sa čitaocima, a sve je prožeto humorom.
„Davoriti“ znači tužiti, pa bi se naslov ove pesme mogao prevesti kao „Elegije“ ili „Tugovanke“. Ideja ove zbirke je da je sve ne ovom svetu ništavno i prolazno i da su zalud sva blaga, sreća i bogatstvo, kada po svakog smrt dolazi i sve radosti moramo ostaviti na ovom svetu. Poruka Jovana Sterije Popovića je da ljudi ne treba da se grabe za slavu i blago, već da gledaju da ostave što bolju sliku o sebi potomcima. Zato Steriju smatraju pesnikom – nihilistom, a njegova dela melanholičnim i tragičnim. U pesmi „Nadgrobije samom sebi“ ideja o apsolutnom ništa ukršta se sa ateizmom.
„Ništa iz ništa
Zgruvano u ništa
Daje sve ništa;
Šta želiš više od iščezlog ništa?
Plamen kratko traje
Večno gasi se.
Stihotvorac, retor,
Profesor, pravdoslov,
U knjigama ime
Večno ostaje ti;
No telo nam ništa,
Um takođe ništa,
Sve je dakle ništa,
Senka i ništa.“
U šestom i sedmom stihu možemo nazreti Heraklita koji govori da je svet nastao iz vatre. Ali po ostalim Sterijinim stihovima, izgleda da je nebitno da li je svet nastao iz vatre, vode ili vazduha, kad je sve propadljivo, kratkotrajno i posle izvesnog vremena nestaje. Jedino što nam ostaje jeste uspomena kod drugih, pa bilo to u njihovim glavama ili u knjigama, ili na nadgrobnim spomenicima. Ime nam se neće zaboraviti ako svojim ponašanjem zaslužimo pamćenje. A ostalo je sve ništa.
Sličnu koncepciju poezije imaju i Laza Kostić i Njegoš. Kostić u pesmi „Spomen na Ruvarca“ pita mrtvog prijatelja u čemu je smisao života, a Kosta Ruvarac mu govori da je sve alfa i omega i pritom pokazuje desnom rukom na glavu (mozak), a levom na kukove. To znači da je duh besmrtan, a telo je samo prah koji brzo iščezne. Njegoš u „Luči mikrokozma“ o telu govori kao o „blatnoj tjelesini“ što takođe implicira da je sve materijalno ništavno. Svaka smrt to dokazuje.
Sterija pokazuje i vezu sa prvim talasom klasicizma, iako on pripada trećem i poslednjem talasu. On piše „Pohvalu sliku“ (rima) i odu „Aleksiju Veziliću“, a ne Mušickom (2.talas) iako je bio njegov učenik.
Najzačajnije Sterijine pesme su: „Davorje na polju Kosovu“, „Spomen putovanja po dolnjim predelima Dunava“, „Na smrt jednog s uma sišavšeg“, „Na prirodu“, „Groblje“.
Sa poezijom Jovana Sterije Popovića kao i sa odlikama klasicizma, najbolje se možete upoznati preko knjige Milorada Pavića „Klasicizam“.

U stvaralaštvu Vojislava Ilića prepoznajemo tri aspekta. Prvi je vezan za simbolizam i ovde se on najviše približava pesnicima 20. veka, iako je pisao u 19. veku. Naime, u pesmi „Kleon i njegov učenik“, učenik se divi prirodi, a učitelj mu kaže „Sve je samo simbol što ti vidi oko“. Ovo podseća ni na kog drugo nego na francuskog pesnika splina i čamotinje, Šarla Bodlera, koji u svojoj pesmi „Veze“ prolazi kroz šumu simbola. Drugi aspekt Ilićevog stvarlaštva je satirički, a primer za to je njegova pesma “Maskenbal na rudniku”. Predstavljen je jedan bal na kome su gosti razne zveri: medvedi, majmuni, mačke, panteri. Ispod ovih maski kriju se određeni zvaničnici, među kojima je i načelnik pod obrazinom svinje. Načelnik je upravo kralj Milan Obrenović, a dama maskirana u policajca je njegova ljubavnica Artemiza Hristić. Na balu se svi brinu ko će da glumi prosjaka, ali…
“Jedna mudra glava, reši zbrku celu:
Ta nek dođe seljak u svome odelu” .
Pesma govori o lošem režimu obrenovićevske dinastije. Zbog svega ovoga je Vojislav Ilić mogao da završi u zatvoru, ali ga je njegov otac spasio robije. “Kralj Poljske” i “Kralj kočijaš” su još dve Ilićeve satirične pesme.
Treći aspekt je ljubavni i njemu pripadaju pesme sa motivom mrtve drage. U pesmi “T”, lirski subject stoji sa svojom draganom na jesenjem žutom lišću koje šušti. Šuštanje lišća već samo po sebi predstavlja neku sumnju i prolaznost, a ovde je to pojačano suglasnicima “š” i “ć”, tako da stičemo utisak neke tajanstvenosti i straha. Devojka je bleda, što je predznak smrti. Ona umire, a on je uzalud doziva. I priroda je čak protiv njega – vetar ga bije u lice, priroda ćuti I ne vidi vrele suze na njegovom bledom licu. Pesme sa motivom mrtve drage su još I “Uveloj ruži”, “Elegija”.
Naravno, pored ovih pesama, ne smemo zaboraviti ni njegove refleksivne i deskriptivne pesme. “Zimsko jutro” prikazuje selo koje je prekrio sneg, svi još spavaju, samo se lovac žuri u polje i mami pse.  Svež jutarnji dah preleće dolinama, čuje se šum, kao da neko lomi granice. Slika prave zimske idile!
Seta je glavno osećanje koje se pojavljuje u pesmi “Zapušteni istočnik”. Mnogi čitaoci ne znaju šta znači reč “istočnik” pa zato prelaze preko ove pesme ostavljajući je nepročitanu. Ilić je namerno stavio ovu staru reč za izvor kako bi još bolje pokazao ljudski nehaj za ono što im je nekad bilo važno. Izvor je zarastao u travu, a nad njim je suva, kržljava kruška koja podseća na crnu ruku. Ovakav opis ruke podseća na tragičnu sudbinu jer ruka koja je crna ne može doneti ništa dobro. Pesnik je nekad dolazio na izvor, gledao pastira kako goni stado, devojku kako dolazi po vodu, a sad se pita ko je mogao da preda tihi žubor istočnika zaboravu. Ilić nije hteo da na klasičan način peva o negovanju starih vrednosti, nego je prikazao propadanje istih kroz jednu sasvim malu, ali korisnu stvar – izvor. Poruka ove pesme je das a tokom svog života, ne smeju zaboraviti ni kulturno nasleđe koje žubori već vekovima.

Pored Jovana Sterije Popovića i Dušana Kovačevića, Branislav Nušić je jedan od naših najpoznatijih komedigrafa. Živeo je i pisao u 19. veku, ali njegove komedije su popularne i dan danas. Većina nas je gledala Miodraga Petrovića Čkalju u ulozi Jovanče Micića u filmu „Put oko sveta“ i Milenu Dravić u ulozi Živke ministarke. I druge njegove drame su ekranizovane i rado gledane. Tu su „Sumnjivo lice“, „Narodni poslanik“, „Dr“.
Njegova najčitanija drama je upravo „Sumnjivo lice“. To je komedija u dva čina, napisana  1888. a izvedena tek 1923. Krajem osamdesetih godina 19. veka bilo je puno političkih i književnih sukoba (setimo se da je to doba obrenovićevskog režima). U ovoj drami se pojavljuju reči kao što su dinastija, sumnjivo, klasa, kapetan. Dinastičnost je u to vreme inaugurisana kao naročit kult svih režima. Nušić piše hrabro iznosi na videlo čitav korumpirani sistem vlasti. Do tad se znalo kakva je birokratija u zemlji, ali su svi žmurili i prelazili preko toga ćutke. Zato Nušić stavlja sve ovo na mikroplan, ali nije teško shvatiti da se radi o moćnicima na državnom vrhu. Pisac je zbog svoje smelosti čak i ležao u zatvoru.
Naime, ovde se prikazuje jedna pogrančina palanka, gde vlast predstavlja kukavica i neradnik sreski kapetan, pijani i neuki pisari, nevalji praktikanti, podmitljivi pomoćnik, sreski špijun, seljaci i drugi. Svi su oni predstavljeni kao zbunjene karikature, uvek željne vlasti i boljeg položaja. Čitava zbrka nastaje oko pisma. Jedno pismo stiže gospođici Marici Pantić, ćerki sreskog kapetana Jerotija. Ona je voljna da se uda, a pošto je njeni još nisu zbrinuli, ona je odlučila da to sama uradi. Dečko Đoka kog je upoznala u Prokuplju, dolazi u njenu varošicu i javlja joj da će odsesti u hotelu „Evropa“. Sve ovo je pročitao njen otac koji voli da otvara tuđa pisma. U isto vreme stiže i šifrovana depeša iz ministarstva u kojoj piše da se u njihovom srezu nalazi sumnjivo lice koje nosi antidinastike spise. Njega treba uhvatiti da ne bi prešao granicu. Zato pisari zajedno sa kapetanom unajmljuju sreskog špijuna Aleksu Žunića, koji greškom saopštava da je sumnjivo lice odselo u hotelu „Evropa“. Sreska vlast pravi plan za hapšenje. Kapetan treba da bude u centru ekipe, ali on se uopšte ne pojavljuje. Kasnije pokušava da pokupi sve zasluge, ali biva razotkriven, upravo od strane sopstvene ćerke. Jerotije ispada smešan, mora da proguta svoje greške I d aide u Beograd da se izvini ministru.
Drama ima klasičnu ABA konstrukciju to jest normalnu liniju života, silazak sa nje, povratak na normalnu liniju života. Čitaoci će sami znati da procene kada se u radnji pojavljuje zaplet (trenutak kad Jerotije dobija pismo), kad je vrhunac (saslušanje Đoke), obrt (saznanje da Đoka nije sumnjivo lice).
Ovde je drama prepričana u kratkim crtama jer nema mesta za komične detalje Branislava Nušića. Zato vam je preporučujem jer znam da ćete se od srca nasmejati!

Kao pripadnik prve moderne, Milan Rakić je pod uticajem francuskih simbolista i parnasovaca učio o savršenstvu forme i preciznosti u izrazu. Njegove i Dučićeve pesme su skockane u one strofe od po četiri stiha, koji su za ekspresionistu Crnjanskog  predstavljali „banalne četvorokute“. Ali onaj ko je okrenut klasičnom lepom ne mora da se brine što neki tamo avangardista misli da su njegovi stihovi banalni. Isidora Sekulć na primer smatra da je Rakić bio veoma muzikalan. U svojim „Saputinicima“ (u tekstu „Rakić poet i njegova poezija“) Isidora govori za Rakićevu poeziju sledeće :“Čist dur i čist mol. Rakić kao da je jednom rukom svirao, a drugom pisao“.
Posle ovakvih reči, može se pomisliti da Rakić piše neke sladunjave ljubavne pesme ili pesme o prirodi. Međutim, njegova poezija odiše pesimizmom gde on proliva suze bola nad tuđim nesrećama. Svima je dobro poznata pesma „Dolap“ u kojoj opisuje vranca koji satima okreće dolap. Vranac je gladan, izmučen, umoran, a nekada je bio snažan i lep. Ovo je alegorčina pesma o ljudskom robovanju životu na čijem nas kraju čeka samo tamna raka. Prizor jeste potresan, ali je i istinit.
Pesma „Tuga“ govori o pesnikovom saosećanju za tuđu patnju. On je svestan da smo mi svi napaćene duše koje vape da ih neko sasluša i da podeli tugu s njima ne bi li im bar malo olakšao bol.
„Ja plačem kad i drugi strada,
Kad tuđa sreća ko cvet vene
Za mene nema tuđih jada:
Što boli drugog, boli mene.“
Njegove refleksivne pesme „Jasika“ i „Misao“ govore o treperenju duše. Pesnik je kao usamljena jasika čije lišće ne vetru drhti. Tako se i pesnikova duša povezuje sa iskoni i on sam se poistovećuje se ovim drvetom. U pesmi „Misao“, Rakić odbacuje misao koja je kao zla kob, kao zver koja ga zgrabi i nosi u predele suza. Sve naše nesreće proizilaze iz glave i zato on kaže: „Kad srce zapišti, misao je kriva“.
Ni ovde se ne može preći preko „Iskrene pesme“. Naime, Rakić je poet koji odbacuje sentimentalnost i retoriku ljubavi, ne veruje u duge zanose već u kratkotrajnu strast posle koje se javlja zasićenost i ravnodušnost. Nakon seksualnog čina On želi da se prepusti utisku, a ona bi da čuje kliše: da je on voli i da čezne za njom iako i sama zna da su te reči lažne. Mnogi dame kritikuju ovu pesmu jer Rakić javno iznosi sve ono što se zaista dešava u muškim glavama, a žeske glave to odbacuju jer su svesne da je istina. Isidora Sekulić kaže da je Rakić makar pošten jer priznaje da mu je telo obradovano i iskreno kaže : „ Al ne volim te, ne volim te draga!“
Rakić je pisao i rodoljubivu poeziju i u Prištini pred same Balkanske ratove. Pesme „Na Gazimestanu“, „Nasleđe“, „Jefimija“, „Simonida“, podsećaju na minuli srednji vek koji nama danas treba da da duhovnu snagu. Naravno da i ovde ima zamerki od strane Miloša Crnjanskog. Naime, on za poslednja dva stiha pesme „Na Gazimestanu“ govori da Rakić njima kao da plaća porez. Rakić kaže:
„Ja ću dati život otadžbino moja,
znajući šta dajem i zašto ga dajem.“
Niko ne opravdava reči Crnjanskog, ali u svakom slučaju i rodoljubiva poezija Milana Rakića je za poštovanje.
Pored navedenih, pesme koje još vredi pročitati su „Želja“, „Jasika“, „Na kapitolu“, „Taj ogroman mesec limunove boje“.

Gde svrstati Miodraga Pavlovića kao pobornika moderne poezije? Njegove pesme nisu pisane ni po ekspresionističkoj shemi, ni po nadrealističkoj, ni po sintetističkoj. On ne pripada nijednom „izmu“ dvadesetog stoleća i zato se mnogi kritičari libe da uzmu njegovo delo u ruke i da napišu koji redak. A kako i ne bi kad prva pesma iz njegove zbirke „87 pesama“ („Vihor“) počinje stihovima:

Probudim se
nad krevetom oluja!

Pesme su bez zareza i tačaka, stih je slobodan, tematika raznolika. Na taj način Pavlović otežava posao kritičarima, jer oni ne mogu da dokuče opšte odlike njegove poezije. No ipak, on u svojim pesmama iskidanim rečenicama pokazuje užas pred razaranjem sveta i krikove na granici postojanja (masovna klanja po ulicama, razorene gradove i slično). Poezija u kojoj nema tačaka i zareza upućuje na određenu vrstu revolta i besa, a ono što je uzrok tom besu, leži u sadržini pesme. Slobodan stih je najbolje oruđe za iskazivanje emocija pa ga Miodrag Pavlović iz tog razloga i koristi. U zbirci „87 pesama“ sukobljene su dve stvarnosti: stvarnost unutrašnjeg sveta u čoveku koja daje svetlost i zvuk spoljašnjem, i stvarnost spoljašnjeg sveta iznad čoveka koja daje saznanja iz sveta unutrašnjoj stvarnosti. Na taj način, ove stvarnosti se prožimaju dajući jedna drugoj neophodne komponente za opstanak. Stih je kratak i koncizan, kompozicija funkcionalna, a poezija se gradi na smenjivanju pesničkih slika sa različitim ili oprečnim značenjem. Na primer, pominjana pesma „Vihor“, u sebi sadrži ovozemaljsko i nadzemaljsko i može se reći da je pomalo pesimistički nastrojena. Lirski subjekt se budi, nad krevetom je oluja. Dakle, unutrašnja stvarnost se sudara sa spoljašnjom. Ovo nas može podsetiti na Disovu pesmu „Tamnica“ i na prvi njen stih “To je onaj život gde sam pao i ja“. Pesnik se odmah suočava sa užasom stvarnosti i gleda kako u blato padaju zrele višnje. Kontrast zrelih višanja i blata ukazuje na degradaciju vrednosti. Vrhunac odnosno zrelost se može dostići, ali čemu sve to, kad ionako pre ili kasnije sve završi u blatu? Oluja tera raščupane žene da zapomažu iz čamaca, kao da je taj njihov krik poslednji jer one znaju da će ih voda udaviti. Ta voda je životna plima koja nosi i ne pita, ona davi mrtvace da bi se uverila da oni zaista neće više ustati i hodati zemljom. Sa takvom olujom se pesnik bori i nju gleda svakodnevno, sa saznanjem da uskoro od svega toga neće biti ništa. Pesimistično je to što ne postoji nada u neki ciklus, niti vera da će i posle smrti biti zagrobnog života. Nema je ni u naznakama. U „Stubu sećanja“ je Pavlović ipak malo napredovao. Iako su mu poznate i usamljenost i gorčina zbog toga, on ipak ima veće saznanje o sebi i svetu, veće u odnosu na prethodnu zbirku. Izraz mu je slobodniji, stih duži ali eliptičan, a poezija se gradi na dinamici (dijalog). Srešćemo jezik ulice, žargone, jezik intelektualaca i slično. Motivi u obe zbirke su: usamljenost, stah, prolaznost, očajanje, smrt koja se uzima kao činjenica života. Pesme koje najbolje oslikavaju Pavlovićevu poeziju su „Rejkvijem“, „Pod zemljom“, „Preludijum“. Pesma „Na smrt jedne koke“, takođe ima dubok smisao iako se po naslovu ne bi reklo. Kao prvo naslov predstavlja parodiju na prigodnu klasicističku poeziju, zatim tkivo sadržine se sastoji iz klanja jedne kokoške koju su obesili za nogu nad klozetskom šoljom, krv je naravno prisutna, a perje u jastuku oprostiće našim goluždravim vratovima. Čitava ova scena bi se sa mikroplana mogla prevući na makroplan jer je previše detalja koji podsećaju na nevine žrtve ratova i masovnih nesreća koje se dešavaju zato što su ljudi bolesno proždrljivi. A vi pročitajte bar deo Pavlovićeve poezije i nađite sami smisao iste, jer je u poeziji mišljenje svakog pojedinca drugačije, a ipak dragoceno.

U somborskom dečjem listu „Golub“, Miloš Crnjanski objavljuje svoju prvu pesmu koja nosi naziv „Sudba“(U pesmi se pojavljuje lađa koja plovi po moru nošena vetrovima i talasima, sa kojima se ona bori. Ta lađa može da predstavlja čoveka i njegovu borbu sa životnim neprilikama. ). Kasnije, Miloš Crnjanski postaje ekspresionista u periodu između dva svetska rata. Njegova najpoznatija zbirka pesama “Lirika Itake”, objavljena je u Beogradu 1919. Godine I obuhvata tri ciklusa: Vidovdanske pesme, Nove senke i Stihovi ulica. Četrdeset godina kasnije, Crnjanski objavljuje širi izbor iz poezije pod nazivom “Itaka i komentari”. Ne očekujte da ćete ovde naći teoretisanja o poeziji ili objašnjenja pesama. Komentari su prozni tekstovi koji predstavljaju memoarsko oživljavanje vremena i prilika u kojima su nastale pesme pisane 1921. godine.

Pesme “Lirike Itake” su ljubavne i pesme sa erotskim motivima gde se Crnjanski razočarava ženskim telom i okreće se ljubavi prema šumama, zatim pesme o ratu i želji da se s njim sve završi jer je tužno biti muško, te sumatraističke pesme i drugo. Pesma “Sumatra” je svima poznata bar po naslovu, a inače je objavljena 1920. Bogdan Popović, srpski književni kritičar i vaspitač ukusa, traži od Crnjanskog objašnjenje za ovu pesmu. Zato danas i imamo tekst “Objašnjenje Sumatre” koji ujedno predstavlja i programski tekst sumatraizma. Naime, Crnjanski ovde izlaže svoj avangardistički program govoreći da je rimovanje čegrtaljka slikova, da su katreni banalni četvorokuti i da se stoga osećanja ne mogu staviti u versifikacijski kalup. U poeziji je bitna sadržina, a da bi se emocije mogle bolje iskazati, pesnici treba da koriste slobodan stih. Podlogu za ovaj tekst čini autobiografska priča Crnjanskog koji je sreo druga koji je sve izgubio, žena ga ostavila, rat ga upropastio i zato Crnjanski utehu traži u milovanju ostrva, planina, dalekih predela kao što je Sumatra. On smatra da je sve na svetu povezano i zato neka vas ne čudi što se u njegovoj pesmi tuga zbog nekog bledog lika, može zameniti rumenim potokom koji negde veselo teče. Sumatraizam stoga predstavlja književni pravac XX veka gde je osnovni smisao povezanost svega na svetu. Ovo se odlično može videti u njegovom delu “Dnevnik o Čarnojeviću” koji ne treba čitati kao roman pokušavajući da zapamtimo i povežemo događaje, već treba povezivati trenutke, po sumatraističkom principu.

Pesme koje obavezno treba pročitati su “Prolog” (koji počinje stihovima “Ja videh Troju i videh sve” gde Troja naravno asocira na rat), zatim “Himna”, “Stražilovo”, “Lament nad Beogradom”, “Serbia” (poslednje tri su poeme).U “Stražilovu” Crnjanski želi povratak u zavičaj, seća se Branka Radičevića koji u Beču pati za Karlovcima kao što i on u Firenci piše o “teškoj tami Fruškog brda”. On “otresa članke smehom prelivene” tj. gazi po osmesima omladine koje više nema jer je dala svoj život u ratu. On je preživeo i zato “luta, još, vitak sa srebrnim lukom” kao mitski lovac i sluti: “tišina će stići kad sve ovo svene, i mene, i ,mene”.

“Lament nad Beogradom” se može prevesti kao “Plač nad Beogradom”. I ovde pesnik želi da se vrati u zavičaj. Pesma je složena iz dvaju kontrastnih celina, gde se u prvoj celini govori o ništavilu pesnikovih lutanja, a u drugoj sija Beograd kao večni neuništivi grad, gde će on naći svoje konačno utočište, mir i grob.

O Milošu Crnjanskom više možete pročitati kod Radivoja Mikića “Priča, san i manifest. Jedan pogled na Dnevnik o Čarnojeviću” (izdala Politika), zatim kod Aleksandra Petrova “U prostoru proze”, kod Miloša Miloševića u “Moderna i međuratna književnost”, u “Kritikama” Milana Bogdanovića.

Kada je pisao knjigu i Džem Sultanu, Ivo Andrić nije ni sanjao da će na kraju objaviti nešto drugo. Naime, pisac je stigao negde do 250-te strane kada je odlučio da umesto ove knjige objavi „Prokletu avliju“ i u njoj interpoliranu priču o Ćamilovom Džem Sultanu. I dan danas se književni kritičari glože oko žanra „Avlije“. Da li je to roman ili duža pripovetka? Ima odlike i jednog i drugog. Kada pogledate knjigu od stotinak strana koju možete pročitati za jedan dan, pomislite da je to kraći roman. Ali kada vidite da Andrić ima pripovedaka od 70-80 strana kao što su „Zeko“, „Mara milosnica“ i druge, onda ni sami ne znate šta da mislite. Još niko nije konkretno dokazao da li ova knjiga pripada jednom ili drugom žanru, tako da nema smisla da razmišljanja o tome kvare impresije o ovom delu.
U okviru „Proklete avlije“ i Ćamilove priče o Džem Sultanu, možemo lako uočiti arhetip posvađane braće (o ovom motivu možete više videti u knjizi Petra Džadžića“O Prokletoj avliji“). Nije retko da se dva brata posvađaju oko toga ko će oca naslediti, pa tako i ovde. Mehmed Osvajač umire na jednom ratnom pohodu i trebalo bi da ga nasledi sin Džem. Međutim, njegov brat Bajazit mu radi o glavi, tako da Džem gubi nasledstvo i biva u inostranstvu kao zatočenik. Kroz šta je sve morao da prođe, ispričaće vam zatočenik Ćamil koji se i sam identifikovao sa Džem Sultanom i zbog toga mu se u avliji gubi svaki trag.
Priču o posvađanoj braći možemo pratiti preko Kaina i Avelja, zatim preko bugarštice „Marko Kraljević i brat mu Andrijaš“, a svi ćete se u ovom trenutku setiti filma „Boj na Kosovu“ gde Bajazit ubija brata Jakuba jer i sam želi na presto oca Murata. Ovom prilikom bih preporučila još dve knjige o zavađenoj braći, a to su „Derviš i smrt“ Meše Selimovića i „Koreni“ Dobrice Ćosića.
Ukoliko ste zainteresovani da pročitate ovu knjigu, obratite pažnju na to ko su sve pripovedači. Tu su anonimni mladić koji je na samom početku narator i sluša popis zaostavštine pokojnog fratra, zatim zatvorenik avlije Haim (brbiljvac koji priča priču o Ćamilu), Ćamil (priča već spominjanu priču o sultanu) i fra Petar koji je greškom zatvoren u avliji i koji sluša sve ove priče, a istovremeno čitaocima ispoveda svoj boravak u zatvorskoj avliji.
Ako poželite da napravite uvod ili zaključak za ovu knjigu, onda bi bilo dobro da pročitate Andrićevu poeziju u prozi koja nosi naziv „Ex Ponto“, i njegove pripovetke o Tomi Galusu, zatim „U ćeliji broj 115“, „Jelena, žena koje nema“. Poznato je da je Andrić kao pripadnik revolucionarne omladinske organizacije „Mlada Bosna“ proveo neko vreme u tamnici i stoga ga možemo smatrati kompetentnim da piše o prokletom zatvoru.

Možda će mnoge ljubitelje dela Ive Andrića, zaprepastiti činjenica da „Travnička hronika“ ima oko 600 strana. Upravo zato većina ljudi izbegava da se prihvati ovako obimne knjige. Međutim, ko je pročitao njegovu „Na Drini ćupriju“ i ko joj se stalno vraća, taj mora uzeti u ruke i konzulska vremena. Naime, ovde Andrić maestralno prikazuje spoj i razlike ljudi podeljenih u četiri vere. Pretpostavljate da se radi o katolicima, pravoslavcima, Muslimanima i Jevrejima. Ovo je roman o susretima svetova i civilizacija, pokušaj dijaloga među njima i nesporazumima između njih što dovodi ponovo do ideje mosta – građevine koja treba da spoji i premosti ljudske razlike. Naravno, ovde je reč „most“ metaforično upotrebljena i znači vezu između ljudi, vera, običaja, načina života. Sve ovo je nekad toliko nepomirljivo i četiri vere ljubomorno čuvaju svoju tradiciju tako da ta nepopustljivost i učaurenost dovodi do konflikata.
Glavni likovi su veziri Husref Mehmed-paša, Ibrahim-paša, Ali-paša, francuski konzul Davil, tumač Davna i kancelar Defose, austrijski konzul fon Miterer, zatim lokalni fratri Ivo Jerković i Pahomije, a od Jevreja – porodica Atijas. Dok se čita knjiga, lako se primećuje ko je otvoren za saradnju, a ko ne. Konzul Davil pokušava da priđe Turcima, sprijateljuje se se vezirima, piše o Aleksandru Makedonskom i na taj način pokazuje svoju kulturu i obrazovanje. Sa druge strane, Turci su neumoljivi, nasilni, istresaju kofu sa hrišćanskim ušima i nosevima samo da bi pokazali svoju silu. Turska deca se smeju prosjacima i pitaju ih:“ Jeste li se najeli krmetine?“ i time pokazuju svoju bezobzirnost koja im je od malena usađivana. Radnja je uglavnom smeštena u turskom konaku i u dva konzulata, gde oni koji tu prestavljaju vlast (veziri, Davil, fon Miterer), potpuno zavise od svojih pretpostavljenih u Carigradu, Parizu, Beču. Oni nemaju nikakvu političku samostalnost i predstavljaju marionete u rukama moćnika. Narod je potpuno isključen iz svih političkih zbivanja, ali opet najviše strada. Zato i pljuju konzule kad dolaze, a vezire kad odlaze. Primetićete i kroz kakve muke mora da prođe i vredna i skromna supruga Davilova, a kakve histerične ispade ima Ana Marija, razmažena žena austrijskog konzula.
Sve u svemu, veoma zanimljiva knjiga, gde se Andrić pokazao u punom sjaju. Zato ne dozvolite da vas broj strana i naturalistički opisi uplaše! Pravac u biblioteku i verujte mi da ćete je pročitati u jednom dahu!

*o Ivi Andriću i njegovom delu, možete više pročitati kod Svetozara Koljevića u knjizi “Putevi reči” (tekst “Andrićev Vavilon”) i kod Milosa I.Bandića “Ivo Andrić-zagonetka vedrine”