Bibliotekarka.com » Strane knjige

Jonah Lehrer: How we decide i Proust was a neuroscientist

Branko Santo — Thu, 10 Jun 2010 10:40:58 +0000

Gledajući svoju policu sa knjigama (u prevodu knjige poslagane na gomile po podu) primetio sam dve knjige kojima sam se oduševio čitajući ih.

Proust Was a Neuroscientist

Mister Lehrer nije pošteđen u komentarima na svoje knjige pa je “Proust was a neuroscientist” ocenjena sa 3 i po zvezdice. Knjigu sam počeo da čitam oprezno ne znajući šta da očekujem. Prvo poglavlje mi je bilo toliko naporno i teško da sam ga čitao na kašičicu sigurno nedelju dana, kada sam uspeo da se prebacim u način razmišljanja pisca ostatak knjige sam preleteo. Nisam ni siguran u koji bih je žanr stavio niti kako bih je opisao. Knjiga se bavi pomalo apstraktnim idejama u vezi sa mozgom i osećanjima pa tako priča u fantomskim udovima, ukusu vode u kojoj se kuvaju kosti (bezukusno ali funkcionise kao katalizator za druge ukuse) i raznim drugim idejama. Sve u svemu knjiga koju je interesantno pročitati.

How We Decide

How we decide je već rekao bih nešto ozbiljnija knjiga, ili je jednostavno izostala umetničko filozofska crta koja je postojala u gore spomenutoj knjizi. Ovde se priča o normalnim ljudima i kako nas mozak prevari ili nam pomogne da se izvučemo iz nezgodne situacije. Da li ste znali da ne možete svesno da iskoristite više od trećine vaše fizičke snage? U slučajevima velike opasnosti mozak u deliću sekunde luči neverovatne količine hormona koje ubacuju vaše telo u šestu brzinu i omogućavaju vam ono što nikad ne biste mogli da pomislite. Majke koje prevrću kola da bi došle do svoje bebe, čovek koji bežeći od lava preskoči 7 metara široku provaliju i slično. Još jedan ugao na koji se pisac osvrće je razlika između racionalnog i emotivnog mozga i kako jedan bez drugog ne mogu da funkcionišu. Vrlo zanimljiva knjiga i svaka preporuka.

Ako kupujete online cene su manje više identične, i nemojte se stideti i idite preko naših linkova (da ako kupite tako mi ćemo ućariti koju kintu):

How we decide:

Amazon

Book Depository

Proust was a neuroscientist:

Amazon

Book Depository

Seth Godin – Linchpin

Branko Santo — Tue, 08 Jun 2010 08:51:10 +0000

Kad god se uhvatim bilo koje knjige ovog pisca uvek je proletim. Način na koji Seth jednostavno vas uvuče u svoje priče je neverovatan. Podnaslov knjige je poprilično neprikladan. Suština ove knjige je stara komunistička izreka: “Ne moraš da radiš ono što voliš već da voliš ono što radiš.”
Prenos emocija na posao koji radite će se višestruko vratiti kako nam govori pisac i čini se da u njegovim tvrdnjama ima neke logike. Ako dođete na posao spremni da radite, uz entuzijazam i želju da postignete nešto a uz to vam inovacije nisu strane, kako je moguće da ne postignete velike stvari?
Druga stvar koja me je posebno oduševila kod ove knjige je kultura poklona. Kada kažem poklona ne mislim na, ružu za 8. mart ili kolač za rođendan, mislim na iskren i nedvosmislen poklon vremena i pažnje koje možete da poklonite. Postavlja se pitanje da li smo toliko postali iščašeni da ne možemo više ni iskreno nekom nesto da damo a da ne očekujemo da nam se vrati? Imam vere u čovečanstvo i Seth Godin je samo ojačao moju veru da možemo da budemo dobri ljudi u ovom čudnom čudnom svetu u kojem živimo.

Knjigu ćete najlakše kupiti preko Amazona ili Book Depository. Trenutno je $15 na Amazonu a $9 na BD. Stim da ne treba zaboraviti da je poštarina na BD besplatna i za naše krajeve.

Šarl Bodler -„Cveće zla“

Jelena Antić — Sat, 10 Apr 2010 12:27:04 +0000

Čitav život francuskog pesnika Šarla Bodlera bio je prepun očaja, mržnje, neuspeha, skandala. Ali da krenemo od uzroka. Bodler je rođen 1821. u Parizu. Njegov otac Fransoa umire kad je Šarlu bilo svega pet godina. Dete živi od rente koju mu otac ostavlja. Međutim, majka se preudaje za generala Opika i tu kreće dečakova patnja: očuh ga stavlja pod tutorstvo, sud određuje koliko će mališan primati novaca od rente, kasnije ga očuh i majka šalju na kažnjenički iskupiteljski put u Indiju odakle on beži. Nije ni čudo što se kasnije odao alkoholu, drogama, prostitutkama, zaradio sifilis, odgovarao pred sudom… Zbog svega ovoga ne možemo očekivati da Bodler piše ljubavnu poeziju punu pastelnih boja i prijatnih mirisa. Njegova zbirka „Cveće zla“ je 1857. dovela pesnika do propasti. Naime, sud odlučuje da su njegove pesme skandalozne i nemoralne i ne pridaje im nikakvu umetničku vrednost. Bodler umire u 46-oj godini života u potpunoj agoniji i uz povremene trenutke ozarenja u vidu opijuma, hašiša i ljubavnih zanosa.

Svoju zbirku pesama posvećuje „savršenom čarobnjaku francuske pisane reči“, Teofilu Gotjeu. Ovaj pesnik je bio njegov savremenik, ali ne vidi se razlog zbog kojeg bi baš njemu bila posvećena zbirka. Nije imao naročitu energiju, nije učinio uticaj na Bodlera pa se zato ne zna uzrok ove posvete.

Bodler je čak hteo da da svojim pesmama naziv „Limbovi“ (krugovi pakla), zbog toga što se u njima prepliću dubina i visina. Ali ni naziv koji je zbirka na kraju dobila, ne odskače od pesnikove poetike. Naime „Cveće zla“ je oksimoron – spajaju se u jednu sintagmu po značenju dve potpuno suprotne stvari. Cveće je lepo, šareno, mirisno, donosi radost i utehu, a zlo je loše, podseća na nesreću i u svakom slučaju nepoželjna životna činjenica.

U prvoj pesmi („Čitaocu“), Bodler nam pokazuje kako je ovaj svet grozan i kako mi hodamo po planu zlog gazde – Satane. On spominje šakale (simbol oholosti), pse (simbol tvrdičenja), pantere (požuda), kraguje (lakomost), guje (lenjost), majmune (gnev), škorpije (zavist), ali ipak najgori porok, koji u jednom zevu proždire svet jeste dosada tj.splin, čamotinja. Ljudi nisu ni svesni koliko žive u prljavštini i grehu i kako su svakim korakom bliži paklu. Zato ne možemo život posmatrati samo kroz ružičaste naočare i praviti se da je sve divno kad nije. Bodler nam ovde daje jednu surovu sliku realnosti, pa ko nije spreman da se sa njom suoči, bolje da ne taži utehu u ovim pesmama.

Nije samo ova pesma puna negativnog naboja. Setimo se samo „Albatrosa“, ptice koja ima raspon krila dva metra i grandiozna je u letu, ali ima problema sa poletanjem jer su mu krila nesrazmerna sa telom. Zato se on teško kreće po zemlji. Zna se da ova ptica predstavlja pesnika koji se odlično snalazi dok je u svojim visinama inspiracije, dok stvara pesmu. Međutim, kada se vrati u svet pun jada i poroka, svet gde ga niko ne priznaje i gde ga svi odbacuju, on je skrhan. Bodler je inače na putovanju u Indiju, video na brodu šta se dešava albatrosu. Takođe je čitao jednu ornitološku raspravu gde je mogao da se upozna sa odlikama ovih ptica i da se oduševi njima. Zbog svega ovoga, pesmu „Albatros“ možemo svrstati u Bodlerove pesme sa poetikom visina. Pevati znači uspinjati se do nebeskih visina, primiti Boga u sebe, a sve zajedno daje snagu i entuzijazam. To Bodler i želi. Međutim, on se ne zadržava samo u jednom smeru, nego hrli i ka drugom. Zato imamo i njegove pesme sa poetikom dubina. Takva je na primer „Čovek i more“, gde se poistovećuju morske dubine sa dubinama čovekovog duha. Dva najupečatljivija stiha iz ove pesme su:

„Čoveče, ko izmeri tvoje ponore?

Ko zna za bogatstva tvoja prisna, more?“

Dubine zauzimaju posebno mesto u okviru svetske književnosti. Setimo se Orfejevog silaska po Euridiku u podzemni svet, pa Danteovog i Vergilijevog putovanja po krugovima pakla, pa „Epa o Gilgamešu“…

Programska pesma Šarla Bodlera jeste pesma „Veze“ (može se naći i pod naslovim „Saglasja“, „Korespodencija“). Upravo zbog ovog rada, Bodlera nazivaju pretečom simbolizma jer on peva kako čovek gazi kroz šumu simbola. Ovde se možemo setiti i Vojislava Ilića koji u pesmi „Kleon i njegov učenik kaže …“Sve je samo simbol što ti vidi oko“…Bodler je ovde krenuo putem Huserla koji govori da na svetu postoji ono Nomenalno (ono iznutra) i Fenomenalno (čulno, pojavno). Zato svaka stvar ima dva lica – jedno koje svi vide i koje je za sve isto, i drugo koje je svakom različito zato što svako ima svoje viđenje nekog predmeta ili pojma. Tako ne primer imamo drvo kao fizičko živo biće koje služi za ogrev, plodovi služe za ishranu, krošnja da napravi hlad…i to je objektivno. Međutim, drvo ima i svoju simboliku i značenje, a to je ono unutrašnje tj. to su asocijacije koje vežemo za taj pojam.

Bodlerove pesme koje valja pročitati da bi se u potpunosti shvatila njegova poetika su „Litanije Satani“, „Strvina“, „Himna lepoti“ , „ Molitva“, „Egzotični mirisi“. Posebnu pažnju će vam privući pesma „ Strvina“ u kojoj se peva o devojci, silovanoj i bačenoj u močvaru gde je jedu crvi. Ono što je najčudnije jeste upravo mladi par koji posmatra takav prizor. Bodlertako daje kontast prikazujući naturalističkom slikom svu mizernost života.

Gete – „Jadi mladog Vertera“

Jelena Antić — Sat, 27 Mar 2010 22:54:28 +0000

U osamnaestom veku (1774) objavljena je knjiga pod naslovom „Jadi mladog Vertera“. Od Getea smo svi čitali uglavnom prvi deo Fausta, koji je za ono vreme bila SF drama. Popularni sentimentalistički „Verter“ s druge strane podseća pomalo na sapunicu, ali sa nesrećnim krajem. Priča se vrlo lako može uporediti sa ljubavnim trouglom iz lirskog romana „Evgenije Onjegin“ Aleksandra Sergejeviča Puškina.
Šta je Getea ponukalo da napiše „Jade mladog Vertera“?
Postoje dve teorije. Po prvoj Gete se zadivio pričom o smrti mladog Jeruzalema iz Vaclara, grada u kome je Gete upoznao Šarlotu Buf, ženu svog prijatelja Kestnera. Ova dama mu je bila uzor za Lotu, devojku iz romana. Drugi uzor za Lotu je mogla biti Maksimilijana La Roš, nesrećno udata žena. U to vreme, Gete se sam gadio života i razmišljao je o samoubistvu, ali se onda ismejao i odlučio da živi. Ovo bi mogli da budu razlozi za priču o nesrećnoj ljubavi između mladog Vertera i nesrećno udate Lote.
Druga teorija govori o tome kako je Gete bio potrešen vešću o samoubistvu pastorka jednog svog prijatelja pa je napisao ovaj roman prijatelju za utehu. Bilo kako bilo, već treći vek teče otkako je roman dopro do publike, koja ga i dalje čita sa istim interesovanjem i pitanjem koliko ljubav zaista vredi? Da li je stvarno postoji ljubav zbog koje se treba ubiti ili su to samo pisci izmislili da bi zabavili čitaoce?
Iako ovaj roman pripada sentimentalizmu (gledano po godini izdanja), ipak ne možemo reći da je to kopija subjektivnih i emotivnih Ričardsonovih i Rusoovih dela. Gete zadržava formu ispovesti kroz pisma, ali ono lično što se duboko nalazi u Verterovoj duši, koristi kako bi prikazao bolest građanskog društva, zatim razvoj ličnosti kao i njenu psihologiju. U tom smislu je ovaj roman za stepenicu više u odnosu na klasične sentimentalističke romane. Pisac se drži osnovnih postulata 18. veka, a to su ljubav, osećajnost, i povratak prirodi. Kroz Verterova usta čitaoci mogu zaključiti šta je priroda značila za umetnost. Verter je inače slikar i jednom prilikom, kada je nacrtao sliku vernu prirodi, ne dodajući ničeg svog, rekao: „ To me utvrdilo u odluci da se ubuduće držim samo prirode. Samo ona čini umetnika velikim“. Docnije dodaje: „Šta sam rekao o slikarstvu, važi i za poeziju“. Dakle, osobitu pažnju treba pokloniti Geteovom prožimanju prirode i umetnosti i tome kako se one međusobno oplemenjuju.
Roman „Jadi mladoga Vertera“ se dele na tri dela. Prvi deo je u epistolarnoj formi. Verter piše nekom svom prijatelju kako je morao da ode iz svog mesta navodno zbog sređivanja nasledstva, a pravi razlog je bila Lenora. Taj deo je od posebne važnosti jer nas uvodi u ljubavne spletke. Verter dolazi u novo mesto i tamo mu je rečeno da ne sme da se zaljubi u Lotu. Naravno, to je bila ljubav na prvi pogled. On je bio oduševljen njome, i to ne samo njenom lepotom, već i njenom pažnjom koju posvećuje braći i sestrama. Lotina majka je umrla, pa pošto je ona bila najstarija ćerka, preuzima ulogu majke i brine o deci koja obožavaju Vertera. U prvom delu imamo i opis plesa Lote i Vertera, gde njih dvoje lete po sali, do trenutka kad neko spomene ime Albert. Sve se raspršilo! Albert je Lotin verenik, Verter je skrhan pa se okreće Osijanovim melanholičnim opisima pejzaža, a do tada je čitao Homera. Čak se i po štivu koje junak čita može otkriti njegovo psihološko stanje. Dok čita Homera sve je u himničnoj intonaciji, Verter je jak, pun života. Kasnije se atmosfera Osijanovih opisa poklapa sa Verterovim osećanjima. Takođe, posmatrajući prirodu, možemo uvideti raspoloženje likova. Verter pokušava da utoli svoju tugu šetnjom po predelima kuda je nekad prolazio sa Lotom. Međutim, sve je poplavljeno, a to upravo odgovara bespovratnom utapanju njegove ljubavi.
Treći deo nosi naziv Čitaocu od izdavača. Ovde se na neki način pojavljuje sveznajući pripovedač koji daje zaključak. Verter se ubio iz pištolja koji je Lota dodala Albertu, a on ga dao sluzi koji ga nosi Verteru. U neku ruku Lota je ubila nesrećnog mladića jer nije bila u mogućnosti da ispuni ljubav prema njemu.
Verter je jednom prilikom objasnio šta on misli o samoubistvu i time kao da je najavio takav svoj čin: “Ja nalazim da je isto tako čudno reći: kukavica je onaj ko sebi život oduzima, kao što bi nepristojno bilo reći da je kukavica onaj ko umire od opake groznice.“ Čovek stvarno mora da trpi meru svog stradanja, ali nikako ne sme sebi oduzeti život jer smo njega dobili na dar. Gete ovde sigurno nije želeo da kaže da svako ko je nesrećan treba da se ubije jer uvek postoji veći bol od onoga koji mi nosimo. Svakom je sopstveni bol najjači, ali nikad ne smemo zaboraviti da nam Gete ovim delom poručuje da je samoubistvo apsurd. Zato se u teškim trenucima treba okrenuti umetnosti – muzici, plesu, književnosti, slikarstvu (na šta takođe treba obratiti pažnju čitajući roman) jer upravo nam to ostaje kao uteha, da ne bismo umrli od tuge.

Frančesko Petrarka – “Kanconijer“

Jelena Antić — Fri, 19 Mar 2010 18:13:10 +0000

Petrarka je bio tipični renesansni pesnik i njegovo ime se uvek spominje uz ovaj period. Rođen je u Arecu u Toskani 1304. godine. Pisao je na latinskom i na italijanskom narodnom jeziku, toskanskim narečjem. Upravo je zbirka soneta „Kanconijer“ pisana ovim narečjem, a sam naslov se može prevesti kao „Pesmarica“.
Kome je posvećen „Kanconijer“?
Madona Laura je bila predmet pesnikove inspiracije i upravo ovoj dami je posvećena čitava zbirka. Prvi put je pesnik ugledao Lauru u crkvi sv. Kjare u Avinjonu, na jutrenju 6.4.1327. Tog dana se rodila ljubav koja je pesnika držala sve do njene smrti, tačno 21 godinu kasnije. Laura je bila udata za starog trgovca tkaninama i rodila mu je devetoro dece. Međutim, ona je za Petrarku bila nevino božansko biće i njegova inspiracija.
U „Kanconijeru“ postoje dve vrste pevanja pa se zato čitava zbirka deli na pesme ispevane: za života madone Laure i po smrti madone Laure. Petrarka je već znao da postoji neka vrsta obožavanja i potpunog posvećenja nekom biću, a to je bio MADONIZAM (u Efesu od 6. veka od Bogorodice Marije se pravi boginja koju ljudi obožavaju). Po tom sistemu, Petrarka slavi metafizičku ljubav, odnosno postavlja Lauru u centar svoje ljubavi i obožavanja. Ona za njega nije žena, već simbol. Između njih dvoje ne postoji fizički kontakt, pa samim tim ni fizička ljubav već je sve na nivou platonske. Pesnik je svestan da je njegova ljubav beznadežna, ali ga ona sve više opseda što je više nemoguća. Zato se ovde postavlja pitanje – da li je ljubav koja je ostvarena prava ili je lepše osećanje čežnja i slatka patnja koju rađa neostvarena ljubav. U pesmama iz „Kanconijera“ ima i suza i plača i skrušenosti što podseća na srednji vek, ali ima i tihe patnje i osećanja ogromne udaljenosti od obožavanog biće što sve navodi pesnika da više voli i više piše.
Pevajući o madoni, pesnik istovremeno govori o svojim vrelim osećanjima i o čitavoj skali ljubavi koju u njemu izaziva njegova muza. On piše o njenoj zlatnoj kosi koja je rasuta po vetru, pa o njenom hodu koji nije zemaljski ve anđeoski, o rečima koje nisu kao da ih ljudsko grlo govori. Ona je za njega boginja kojoj nema mane, a njega je pogodila Amorova strela pa se ta rana nikad neće moći izlečiti. Ovo je devedeseti sonet iz zbirke. Današnjem čitaocu ta vrsta patetike izgleda daleko i smešno, ali u to vreme se tako pisalo. Ovakav način pevanja je bio još i slobodan u odnosu na srednjovekovnu liriku.
Najpoznatiji sonet iz zbirke počinje stihovima:
„Neka je blažen dan, mesec i doba
Godina, čas i trenut, ono vreme
I lepi onaj kraj i mesto gde me
Zgodiše oka tvoja dva, sputaše oba“.

U ovoj strofi Petrarka blagosilja sve one činjenice koje su vezane za njeno postojanje i njihov prvi susret. Pošto nema konkretnih događaja, on se mora osloniti na opisivanje vremena i prostora jer su to jedine „opipljive“ činjenice. U sledeće tri strofe on blagosilja i patnju i luk i strele koje ga pogodiše, uzdahe, suze, žudnje i reči koje prosipa zovući svoju Gospu. Dakle, pesnik peva o svojim osećanjima vezanim za Lauru, a ona se nigde ne pojavljuje. Mnogi smatraju da je Petrarka sebičan i da je susret i pojavu madone Laure iskoristio da peva samo o sebi. Ako je tako, onda ga možemo uporediti sa njegovom ekstremnom varijantom Milanom Rakićem koji u „Iskrenoj pesmi“ ne peva o ženi, nego o svojim utiscima posle seksualnog čina. Na samom kraju pesme, Petrarka čak i hartiju posvećije dami i misao koja je samo njena i ničija više. Ovde se ipak može reći da je Petrarka pesnik platonske, a Rakić – čulne ljubavi.

Sofokle – „Antigona“ (tragedija u 7 činova)

Jelena Antić — Thu, 18 Mar 2010 15:03:35 +0000

Helenski tragičar Sofokle napisao je 130 drama, od kojih je 114 poznato po imenu, a samo sedan je doprlo do nas. Njihovi nazivi su: „Ajant“, „Car Edip“, „Antigona“, „Edip na Kolonu“, „Trahinjanke“, „Filoktet“, a 1911. je pronađen i deo njegove satire „Lovački psi“.
Sofokle je u svojim tragedijama zadržao tradicionalne bogove, ali im je dao manji značaj u odnosu na suvremene tragičare. U prvi red stavlja ljudsku volju i sudbinu kao i karakter likova. Po tome možemo reći da je još Sofokle jedan od prvih pisaca koji ističe psihologiju ličnosti. U karakterisanju svojih likova, Sofokle voli da pored glavnog junaka, naslika i karakter suprotne prirode da bi time što bolje istakao boje lica nosioca drame. U „Antigoni“ je glavni lik ona sama i predstavlja odlučnu i hrabru devojku, dok je pored nje predstavljena i njena suprotnost, plašljiva sestra Ismena. Ovaj tragičar prvi je uveo ženske likove, a do tad su muškarci igrali sve uloge.
Predmet „Antigone“ je tragična sudbina zbog umne zaslepljenosti i radikalnog autokratizma. To bi se moglo objasniti na sledeći način. Vladar Tebe (države) Kreont, želi da pokaže svoju moć i autoritet ne gledajući da li time krši ljudsko dostojanstvo i emocije građana. Pošto Antigona odbija da se povinuje njegovim zakonima, u očima građana to izgleda kao podrivanje autoritera vladaoca. Zato ona biva kažnjeva kao primer drugima. Kreont ne shvata da na kraju on ispada sam sebi najveći neprijatelj, ali kada shvati da je svojom autokratijom izazvao nesreću sa smrtnim ishodom, tada je već kasno.
Za poznavanje ove drame, bitno je znati i mit o caru Edipu. Naime, kada je Tebu pritsla kuga, car Edip šalje Kreonta u proročište Delfe po savet. Tamo sazanje da će se Teba kuge osloboditi samo ako ubiju ili prognaju ubicu kralja Laja. Prorok Tiresija mu govori da je to sam Edip. On ne veruje da je to tako, ali na kraju se ispostavlja da je Edip stvarno u neznanju ubio svog oca Laja jer mu se isprečio na putu i nije hteo da se skloni. U neznanju se oženio svojom majkom Jokastom i sa njom dobio dva sina Polinika i Eteokla i dve ćerke Antigonu i Ismenu. Majka Jokasta se ubila, a Edip sam sebi iskopao oči. Kopanje očiju je vrsta svojevrsne kastracije jer na taj način oduzima sebi muškost da ne bi mogao da gleda žene i želi odnose sa njima. Sa druge strane, vadi sebi oči jer ne bi mogao da pogleda ocu u oči kada jednom dođe kod njega u carstvo nebesko. Ovde, dakle, vidimo verovanje u mitsko kao jedinu potporu za neobjašnjive stvari (vračanje i magijski rituali su uglavnom vezani za narodnu i antičku književnost kada su se mnoge prirodne pojave objašnjavale kao sudbina. I danas imamo ostatke takvih verovanja, a to su na primer salivanje straha maloj deci, običaji pri venčanju i slično).
Dakle, da se vratimo na Antigonu i objašnjenje zašto je ona tragični junak? Naime, njena braća Eteokle i Polinik su se međusobno poubijali jer nisu mogli da se pomire sa činjenicom da onaj drugi mora biti vladar Tebe posle očeve smrti. Kreont, Jokastin brat, kao najbliži srodnik, uzima vlast i odlučuje da se Eteokle kao branilac države sahrani, a Polinikov leš da se ostavi kao hrana psima i pticama. Antigona, kojoj su oba brata draga, odlučuje da sahrani i ovog drugog, a zna da je to najstrože zabranjeno, dok se Ismena boji vlasti. Starija sestra uradila je to jednom, pa pošto se nije znalo ko je to učinio, mislilo se da je bogougodno delo. Ali jednom prilikom je ona viđena kako posipa brata prahom i zbog toga zatočena u kamenu jamu gde joj se daje samo malo hrane i vode. Ona se posle nekog vremena obesila, a Hemon (Kreontov sin, a Antigonin verenik) se zbog ljubavi probo mačem. Euridika, majka Hemonova, umire od tuge za sinom. Ovo pokazuje kako je bezumlje i nepromišljenost donela Kreontu tragediju kakva se ne može preboleti.
Iako treba poštovati zakone države, mora se voditi računa i o tome da ti zakoni ne povređuju ličnosti njenih građana. Antigona je tragični junak koja svesno strada čineći ono za šta zna da će biti kažnjena. Svi tragični junaci stradaju zarad svojih ideala i viših ciljeva i zato moraju biti kažnjeni sopstvenom propašću. To se naziva tragičnom krivicom. Po današnjim shvatanjima, Antigona je učinila jedan hrabar i mudar potez sahranivši brata, ali je time svesno nanela sebi krivicu. Ova tragedija se završava stihovima:
„Za kovanje sreće najprvi je malj
da razuman budeš: nikada red
ne remeti božji! Za oholu reč
pretrpeti mora hvališa pust
udarce teške,
u starosti ga pameti nauče“.
Kreont je svoju lekciju naučio, ali kasno. Zato ovi stihovi mogu da nam služe kao upozorenje da tri puta merimo, a jednom sečemo.

Geoff Colvin – Tallent is overrated

Branko Santo — Sun, 21 Feb 2010 15:37:32 +0000

Talent is overrated!

U slobodnom prevodu sam naslov knjige je vrlo jasan “Talenat je precenjen – Šta stvarno razdvaja najbolje od svih ostalih”. Kada malo zagrebemo pod sam naslov vrlo lako je zapitati se šta mi u stvari znamo o takozvanom talentu? Od malena smo uvek mogli da cujemo uspeh je 90% rad 10% talenat. U modernom vremenu cak su se pojavile ideje koje govore kako je uspeh 60% rad, 20% talenat i 20% sreća. Kako god bilo, ova knjiga obiluje odličnim informacijama i idejama. Sestre Polgar koje su uvek uzimane kao primeri diskusija kognitivnog razvoja su i u ovoj knjizi. Jedna od zanimljivijih činjenica je da je najmladja sestra od tri, koja je i postigla najmanji uspeh u sahovskom svetu, u stvari bila najveći “talenat” za brzopotezne partije.

Tiger Woods je ovladao svetom golfa vrlo rano. Sa njim ide prica kako je počeo da igra golf sa tri godine, ali priča je mnogo dublja. Tigerov otac je bio marinac u zelenim beretkama i uspešan sportista u svoje vreme. Vrlo rano se penzionisao i posvetio svom hobiju, čuvanju svog sina i igranju golfa, naravno ove dve aktivnosti su se preklapale. Kada je imao samo sedam meseci Tiger bi sedeo i gledao oca kako satima vezba određene udarce u garaži. Kada je prohodao dobio je i golf štapove. Da li vas čudi što je toliko dobar?

Da li talenat postoji? Pisac i ne pokušava da definitivan odgovor, ali iznosi primere koji bi to i potkrepili. Za izvanredne rezultate u jednoj oblasti nije potreban poseban talenat već isključivo predan rad koji se sprovodi na pravi način.

Iznesena je u knjizi i jedna vrlo interesantna studija gde ljudi posle 20 godina rada nisu u proseku sposobniji od onih sa jednom godinom iskustva u istom poslu. Samo raditi nešto nije dovoljno, morate posvetiti vreme unapređenju svojih veština i tek tada ćete moći da dobijete izvanredne rezultate.

Odlična knjiga koja je jako lepo organizovana i lako se čita. Bez previše lutanja u nauku pisac je zaokružio priču i vrlo odmereno povezao naučna istraživanja i priče iz života ljudi sa vrhunskim rezultatima. Svaka preporuka!

The world is flat – Thomas Friedman

Branko Santo — Mon, 30 Mar 2009 13:13:41 +0000

Ova knjiga ima sjajan pedigre. Friedman je do sada osvojio tri Pulicera. Jedne od najprestižnijih nagrada u Americi za literealna dela. U ovom trećem proširenom izdanju (nisam imao prilike da čitam ranija izdanja) možete se upoznati sa pravim licem globalizacije.
Tema knjige je opisana izuzetno lagano, sa odličnim sagovornicima i vrlo jednostavnim primerima. Friedman je zašao poprilično u dubinu problema ali to ga nikad nije omelo da predstavi sve na vrlo čitljiv način. Ovo je knjiga koju jednostavno ne spuštate dok je ne pročitate, nosite je sa sobom na posao, čitate u autobusu i dok čekate nekog u gradu. Sa iskustvom pisca koji radi za New York Times možete videti kako svaki put pogađa pravo u centar teme, svi problemi globalizacije kao i sve dobre strane su detaljno opisane i besprekorno poslagane u ovoj knjizi. Prilikom čitanja možete osetiti i poprilično lični pečat ovog pisca pogotovo u rečenicama gde izražava osećanja kako zebnje tako i oduševljenja. U stvari ova knjiga je potrefila sva moja razmišljanja koja ja ne bih mogao nikada da iskažem. Glavna misao koja se meni već duže vreme mota po glavi, a snažno je predstavljena u ovoj knjizi je ta da će globalizacija istrebiti ratove.

Ukoliko volite miks ekonomije, politike i reklo bi se špijunskih priča nemojte propustiti da pročitate ovu izvrsnu knjigu!

U prilogu možete i naći mapu uma koju je jedan od čitalaca napravio.

Back of the napking – Dan Roam

Branko Santo — Tue, 10 Mar 2009 10:09:17 +0000

Back of the napkin - Dan Roam

Kada bih morao da u jednoj reči opišem ovu knjigu ta reč bi bila “Pevljiva”. Kakve veze ima pevanje sa knjigom koja u suštini govori o lakšoj vizualizaciji ideja? Pa toliko se lako čita kao da je pesma.

Knjiga sama po sebi je vrlo interesantna i govori o rešavanju problema uz pomoć slika. Većini ako ne i svima je lakše da govore o problemima kada imaju jasnu sliku o njima, a kada već imamo sliku u glavi što je ne bismo stavili i na papir da je i ostali vide. Proces vizualizovanja problema i rešenja uz postepeno crtanje svakog dela našeg poslovanja.

Nećete samo čitati ovu knjigu već ćete se uz nju i zabaviti crtajući vašu firmu, porodicu ili za šta se već odlučite. Uspeo sam da uz pomoć tehnika iz ove knjige konačno lako stavim na papir ono što mi se dugo vrzmalo po glavi. Tako da tehnike definitivno deluju a na vama je da ih primenite.

Small is the new big – Seth Godin

Branko Santo — Tue, 03 Mar 2009 07:33:21 +0000

Small is the new big - Seth Godin

Za početak naravno treba obratiti pažnju kako i sam pisac nalaže da je ova knjiga pisana duži niz godina. Ovo je u stvari samo kolekcija Sethovih najboljih blog članaka (po ličnom izboru). Seth Godin kao vrsni poznavalac modernog marketinga ne štedi nikoga pa samim tim ni sebe. U ovoj knjizi ćete naći dosta interesantnih članaka od 3-4 rečenice pa i do 5-6 strana. Najduži članak je gospodin vajni marketing strućnjak mudro sakrio u sredinu knjige i njime možda malo i napadno promovisao svoj drugi servis Squidoo. Ne zameram mu na tome, ipak izostavljajući taj članak ni u jednom drugom nije omanuo.

Čitajte ovu knjigu u jednom dahu, na preskokce, članak dnevno ili kako vam raspoloženje nalaže. Svakako nećete pogrešiti jer je ova knjiga u rangu Biblije za svakog ko pretenduje da bude primećen, kao radnik, poslodavac, proizvod ili nešto drugo.